Uprkos svim problemima, sve je više privatnih firmi koje su zainteresovane za eksploataciju Meseca i koje najavljuju letove i planiraju osnivanje rudarskih kolonija. Američka organizacija Artemis Society International jedna je od onih koje se nadaju realizaciji ovakvih projekata skupljajući sredstva uz pomoć sponzora. Prema njihovim procenama, do prvog komercijalnog leta sa ciljem ispitivanja potencijalnog bogatstva na Mesecu bi moglo da dođe u narednih 10 godina. Tehnologija za tako nešto postoji, ali je pitanje da li će i kada uspeti da budu sakupljena sredstva: ova organizacija procenjuje da je za prvu misiju potrebno oko 1,5 milijardi dolara.
Privatna kompanija Applied Space Resources iz Njujorka je još jedna od onih koje žele da započnu eksploataciju Meseca. Njihova ideja je da pošalju bespilotnu letilicu i donesu potrebne uzorke radi ispitivanja rudnog bogatstva. Takođe, u ovoj kompaniji smatraju da bi uzorci mogli da budu i prodavani na Zemlji, i da bi ostvarena zarada pokrila troškove puta. Ovakav njihov proračun zasniva se na uspešnoj aukciji kod „Sotbija“, održanoj 1993. godine, kada je prodato kamenje sa Meseca dostiglo cenu od 2.200 dolara po miligramu. Troškovi slanja bespilotne letilice, prema proračunima ove kompanije, iznosili bi manje od 100 miliona dolara. Ako sve bude teklo po planu, takva letilica bi mogla da bude lansirana u naredne četiri godine.
Šta bi moglo, pored dragocenih metala, da bude eksploatisano na Mesecu? Harrison Schmitt, koji je bio član „Apollo 17“ misije pre 25 godina, i bivši senator iz Novog Meksika, smatra da je naročito interesantan helijum 3, koji bi mogao da se dobija iz površinskih delova tla na satelitu, i koji bi mogao da posluži kao zamena za fosilna goriva i fisione nuklearne reaktore. U toku su istraživanja fuzionih reaktora koji bi kao gorivo koristili upravo helijum 3, a prototipi bi mogli da se pojave do 2015. godine. Prema predviđanjima naučnika, do 2050. godine nova tehnologija bi mogla da podmiruje 50% potreba za električnom energijom u SAD-u. Potreba za ovakvom tehnologijom i te kako postoji: rezerve fosilnih goriva se „tanje“, njihova upotreba proizvodi efekat „staklene bašte“ i globalno zagrevanje, a fisioni reaktori zagađuju sredinu proizvodeći velike količine nuklearnog otpada. Helijum 3 reaktori su efikasniji i manje opasni za okolinu od obe navedene tehnologije.
Helijuma 3 ima malo na Zemlji, ali je zato procenjeno da se na Mesecu nalaze velike rezerve – preko milion tona. Ali, da bi se uopšte razmišljalo o eksploataciji, potrebno je prvo razviti tehnologiju fuzione reakcije. Koliko će se to brzo desiti, zavisi od sredstava koja budu ulagana. Trenutno ovakav projekat nije na listi prioriteta u SAD-u, ali je, čini se, ozbiljno shvaćen u Japanu: tamo se u istraživanja ulaže oko 40 miliona dolara godišnje. Harrison Schmitt smatra da troškovi dobijanja i transportovanja helijuma 3 sa Meseca ne bi bili preveliki, odnosno ne bi predstavljali problem za zainteresovane privatne kompanije – prema njegovim proračunima, eksploatacija u periodu od 15 godina koštala bi između 10 i 15 milijardi dolara. Radi poređenja, on ističe da je transaljaski gasovod privatna investicija, koja je koštala otprilike toliko.
U svakom slučaju, naučnici vrlo ozbiljno razmatraju eksploataciju Meseca (ali i asteroida i Marsa), i smatraju da je ideja ostvariva i da će u budućnosti biti sve potrebnija. Broj stanovnika na zemlji raste (procenjuje se da će nas, do 2050. godine, biti oko 10 milijardi), raste i potrošnja fosilnih goriva, pa su potrebe za novim izvorima energije sve veće. Tu potrebu pojačava i sve izraženija ekološka svest. Takođe, nove tehnologije zahtevaju i sve veću upotrebu plemenitih metala, koji su na Zemlji retki, ali se smatra da na Mesecu postoje bogata nalazišta. Jedna od glavnih prepreka koja treba da bude prevaziđena jeste cena koštanja leta do Meseca i nazad, koja bi morala da bude smanjena, kako bi vađenje i transport ruda bio isplativ.
Realizovanje ovakvog projekta pokreće i neka druga, politička i pravna pitanja. Ko poseduje Mesec? Ko ima pravo na eksploataciju? Da li iko ima prava na tako nešto? Prema protokolu koji je predlagan 1979. godine u Ujedinjenim nacijama, Mesec je „međunarodna teritorija“, na koju nijedna država ne može da polaže pravo, slično međunarodnim vodama na Zemlji. Bilo kakvo bogatstvo, koje bi bilo koja nacija donela sa Meseca, moralo bi da pripada podjednako čitavom ljudskom rodu. Ipak, ovaj sporazum nikada nisu ratifikovale velike „svemirske sile“, Rusija i SAD. Ko pre đevojci, njemu đevojka? Ratovi za nove kolonije?
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com