Uprkos razvoju savremene medicine, broj žrtava virusa HIV do kraja ove decenije verovatno će premašiti 65 miliona ljudi, piše u članku nedavno objavljenom u British Medical Journal-u, što znači da bi sida po ukupnom broju žrtava mogla da postane epidemija gora čak i od kuge.
Većinu umrlih od side činiće ljudi iz nerazvijenih i siromašnih zemalja Trećeg sveta. Oni nisu u stanju da obezbede skupe lekove kojima se virus može držati pod kontrolom, a zemlje u kojima oni žive ne mogu finansijski da podrže razvoj preventivnih programa. Njima je preko potrebna delotvorna i pouzdana vakcina, kao i razvijeni i moćni programi prevencije i prateće kampanje.
Globalni fond za borbu protiv side, tuberkuloze i malarije Ujedinjenih nacija već je uložio 1,7 milijardi američkih dolara u programe predupređivanja ove opake bolesti, ali je potrebno još najmanje tri milijarde da bi programi prevencije, samo u zemljama Afrike, dosegli željeni obim i dali opipljive rezultate. Premda malarija i tuberkuloza danas odnose više žrtava nego sida, ove bolesti imaju manji uticaj na društvene i privredne okolnosti. Pored toga, imajući u vidu visoku adaptabilnost i sposobnost za mutaciju HIV virusa, može se očekivati da će on u budućnosti predstavljati još veću opasnost nego što je to slučaj danas.
Poređenja radi, tokom XIV veka kuga je pomorila preko 40 miliona ljudi širom Evroazije, zadavši strahovit populacioni, društveni i ekonomski udar tadašnjem čovečanstvu. Visoka infektivnost ove bolesti uzrokovala je i potpuno izopštavanje porodica obolelih iz života društvene zajednice.
Danas, gotovo 700 godina kasnije, virus HIV ubija tri miliona ljudi godišnje, a porodice obolelih, mada neopravdano, doživljavaju gotovo istu sudbinu kao nekada porodice obolelih od kuge.
Razvoju vakcine ne pogoduju ni političke i administrativne okolnosti, koje često umeju da se postave kao ozbiljna prepreka nesmetanom naučnom radu vezanom za ovaj plemeniti cilj. Bogate zemlje koje raspolažu materijalnim resursima za razvoj vakcine i leka nemaju dovoljno obolelih kako bi sprovele klinička ispitivanja većeg obima, neophodna za puštanje bilo koje vakcine ili leka u regularnu upotrebu. Siromašni deo sveta, sa druge strane, “raspolaže” velikim brojem obolelih, ali je njegova zdravstvena i naučna infrastruktura slabašna, a novca iz državnih budžeta nema ni za potrebe elementarnije nego što je to vakcina protiv HIV-a. Zaključak: neophodno je uskladiti interese, ciljeve i dejstvo na svetskom nivou, za dobrobit celog čovečanstva. Za to je, međutim, potrebno mnogo dobre volje, a izgleda da je sebična želja za zaštitom sopstvenih materijalnih i finansijskih interesa trenutno jedina ideja vodilja onih koji bi mogli da pomognu iznalaženju rešenja za ovaj problem.
Farmaceutska industrija, visokoprofitabilna i, apsurdno i sasvim suprotno humanoj i plemenitoj svrsi sopstvenog postojanja, usredsređena isključivo na izvlačenje maksimalnih finansijskih efekata iz svakog preparata koji proizvodi, krije se iza navodnih visokih troškova razvoja i proizvodnje delotvorne vakcine, dok vladine ustanove siromašnih zemalja, koje epidemija side najviše i pogađa, očigledno nedovoljno svesne ozbiljnosti i veličine problema, stvari dodatno komplikuju nepokretnom birokratizacijom, umrtvljujući i ono malo preostalog entuzijazma.
Sve u svemu – sadašnja situacija ne obećava: ako se ljudi pod hitno ne osveste i ne potrude da pomognu jedni drugima, i ukoliko se ne postigne sporazum na globalnom nivou, budućnost neće biti nimalo svetla, a lako se može dogoditi i da sida stvarno odnese više života čak i od najveće pošasti svih vremena – kuge.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com