Pre pet godina Rej Bredberi došao je na svoje kada je NASA mesto sletanja svog rovera „Curiosity“ na Marsu nazvala po njemu. Slavnoj SF starini, koja je još 1946. ušla u istoriju svojim romanom „Marsovske kronike, da je živ, bilo bi to jako drago. Verovatno bi mu bilo još i draže da je dočekao da čuje da je toliko toga čime je on opisivao Mars bilo tačno.
Još tokom marsovske zime 2006/ 2007. NASA-in orbiter uočio je na tom planetu pahulje, tačnije na južnom polu, doduše takve pahulje koje su poticale od CO2. Još je jedino „Phoenix“ imao adekvatnu opremu za laserima da uoči sneg 2009., samo ovaj put to je bilo to, a sada je to konačno dokazao Ajmerik Spiga, istraživač u Laboratoriji za meteorološku dinamiku u Parizu. Ovaj „meteorološki prognostičar za druge planete“ objasnio je u članku u Nature Geoscience kako to funkcioniše. Od ranije je bilo jasno da sneg na Marsu pada samo noću, da nekad Marsom noću čak divljaju prave snežne višesatne oluje, prenosi Express.
Spiga je s kolegama uneo svu silu podataka sa „Phoenixa“ u kompjuter i shvatio da, prvo, tokom dana na Marsu nema snega, uopšte nikakvih padalina, zato što čestice u oblacima, a pritom se misli na vodu, upijaju ono malo, ali sasvim dovoljno sunčeve svetlosti da ostanu u plinovitom stanju. Noću se, međutim, sve hladi, čestice vode postaju kristali leda, počinju da emituju infracrveno, hladi se i atmosfera odmah ispod oblaka, dolazi do vetrova i počinje da pada. Vrlo često taj sneg ni ne dosegne tlo, slično kao kad na Zemlji kiša ispari pre nego što uspe da padne na jako zagrejanu površinu. A i onaj sneg koji uspe da padne na Marsovu površinu, vrlo je redak i vrlo je verovatno da uvek ispari već sledećeg jutra. Tako ispada da Zemlja nema ekskluzivnu čast da ima snijeg. Uostalom, po svoj prilici ga ima i Titan, kao što su u svojim romanima predviđali i Artur Klark u „Pesmama daleke Zemlje“ i Stanislav Lem u „Fijasku“, samo što je to sneg sačinjen od petro- ili nekih drugih hemikalija i još na puno nižim temperaturama.
The planet is profoundly alien in many ways but scientists have found that snow falls on Mars every night https://t.co/pyAU7DICoV pic.twitter.com/0p72EAq0QR
— The Times and The Sunday Times (@thetimes) August 21, 2017
Ipak, neke planeti imaju nešto što Zemlja definitivno nema. Još i pre Vojagerovih putešestvija, naučnici su računali da je vrlo moguće da na Uranu i Neptunu postoji – kiša dijamanata, a istraživanje predstavljeno u Nature Astronomy pokazuje da je to apsolutno moguće, čak praktično neizbežno. Njih 15-oro sa Univerziteta Stanford provelo je pet dana motajući se u podzemlju tamošnje Nacionalne akceleratorske laboratorije i petljajući sa elektronskim laserom i rendgenskim zracima. A onda, ukočeni od skučenog prostora i užasno neispavani, odjednom su uspeli ono što su naumili; da ubace ugljene atome iz plastika u tetraedarsku kristalnu strukturu. Prevedeno na ljudski jezik, od plastike su napravili dijamante. Bili su to kristali oko hiljade milimetra, ali su naučnici time dokazali da u uslovima kao što su oni u plinovitim planetama kao što su Uran i Neptun, nastaju dijamanti. Uz tu razliku što kod njih ti kristali u plinovitom i jezivo zgusnutom okruženju, padajući prema čvrstoj, stenovitoj jezgri, mogu samo da rastu i to do veličina od milijuna karata. To padanje treba shvatiti uslovno. Poštenije je reći da ti dijamanti tonu kroz sve zgusnutije i sve toplije tkivo tih planeta, a govorimo o hiljadama stepena Celzija, prolazeći kroz sve povoljnije uslove za sve brži rast svoje kristalne, dijamantske rešetke.
Kada je Artur Klark pisao svoju „Odiseju u svemiru 2061.“, što je bio treći nastavak ciklusa od tri, uslovno rečeno četiri knjige, sasvim se pozabavio jednom od krajnje intrigantnih posledica uništenjem Jupitera na kraju drugog nastavka ciklusa, „Odiseje 2010.“. Tamo je ispričao da je meganapredna civilizacija već duhovnih bića od Jupitera napravila minijaturnu zvezdu, što fizički nije nimalo nemoguće iz nekih razloga, kako bi bića na Jupiterovom satelitu Evropa mogla da ima toplinu i ubrzano da evoluira. Jupiter je postao zvezda/sunce koje kruži oko Sunca, Zemljanima je u trećem delu bilo najstrože zabranjeno da se spuštaju na Evropu, a kad se neko nesrećnim slučajem srušio sa svojom letelicom, naišao je na ogromnu količinu krhotina dijamanata i celu jednu dijamantnu planinu koja je usled težine potonula u tlo. Klark se poslužio teorijom po kojoj je Jupiter tako ogroman i tako bogat raznim hemikalijama, tako i ugljenikom, da u svojim plinovitim omotačima usled jezivih pritisaka i temperature proizvodi ogromne količine dijamanata. A oni onda zbog svoje težine polako tonu prema središtu.
Klark je tako zamislio Jupiter poput, recimo, breskve sa dijamantnom košticom, odnosno dijamantnom čvrstom jezgrom veličine otprilike Zemlje. Kad je Jupiter u njegovoj drugoj „Odiseji“ eksplodirao, Zemljani su naišli na „sićušnu krhotinu“ toga veličine Zemlje. S poslednjim istraživanjem kojim su dokazani procesi za nastanak dijamanata u Neptunu i Uranu, dijamantna jezgra Jupitera još je izvesnija.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com