Automobili, kuće i svi mali elektronski uređaji koji nam čine život lakšim, zahvaljujući najnovijoj tehnologiji s Univerziteta u Ohaju (Ohio University), za šest meseci mogli bi se mogli napajati urinom. Koristeći elektrode izrađene od nikla naučnici su od urina uspeli da stvore velike količine jeftinog vodonika, koji se može koristiti kao pogonsko gorivo, objavljeno je na Discovery News-u.
"Jedna krava može da stvori dovoljno energije za snabdevanje toplom vodom čak 19 domaćinstava. Takođe, vojnici na terenu mogli bi da nose svoje lično gorivo", izjavila je Džerardina Bote (Gerardine Botte), profesor na Univerzitetu u Ohaju. Energija dobijena iz urina bazira se na vodoniku, najrasprostranjenijem elementu u svemiru, čije se korišćenje u svakodnevnom životu zanemaruje zbog visokih troškova proizvodnje, skladištenja i transporta. Skladištenje čistog vodonika zahteva visoki pritisak i nisku temperaturu, za šta su potrebne velike količine energije. Novi nanomaterijali s velikim površinama mogu da upijaju vodonik, ali njihova komercijalna upotreba se tek očekuje u budućnosti.
Hemijskom reakcijom s kiseonikom vodonik stvara vodu, koju je lako skladištiti i prevoziti. Međutim, problem se javlja kada vodonik treba izdvojiti od "nepotrebnih" elemenata zbog neisplativosti i velike potrošnje energije. Profesorka Bote i njene kolege otkrili su da spajanjem vodonika i kiseonika mogu skladištiti ovo "gorivo budućnost" bez egzotičnih uslova čuvanja i ekstrakcije vodonika. Jedan molekul uree, glavnog sastojka urina, sadrži četiri atoma vodonika spojena s dva atoma kiseonika. Spuštanjem elektrode u bazen urina i puštanjem električne struje stvara se vodonik. Trenutni prototip na kojem profesorka Bote radi malo je veći od kutije za CD, a proizvodi i do 500 milivata snage. U planu je i izgradnja nekoliko većih i komercijalno primenljivih reaktora urina. Vozilo napajano iz gorivih ćelija s urinom teoretski bi na 100 pređenih kilometara trošilo samo tri litra urina.
Reaktor urina veličine frižidera stvarao bi jedan kilovat energije, po ceni od oko 5.000 dolara, ali to je samo približna procena. O troškovima na ovom stepenu razvoja ove nove tehnologije vrlo je teško govoriti, objasnila je profesorka Bote. Njen kolega s Univerziteta u Džordžiji (University of Georgia), Džon Stikni (John Stickney), veruje da bi farmeri s korišćenjem prototipa reaktora urina na svojim imanjima mogli da počnu za šest meseci. Manje verzije reaktora na tržištu bi se pojavile tek kasnije. Pretvaranje urina u pogonsko gorivo još uvek nije rešenje naftnog problema, ali upravo s ovakvim otkrićima koja pronalaze svoje mesto u našoj svakodnevici činimo da svet bude zeleniji, zaključio je profesor Stikni.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com