Za i protiv kloniranja ljudi

Da li je proces kloniranja potpuno bezbedan i da li su naučnicima poznate i neke negativne posledice takvog zahvata? To je trenutno jedno od najvažnijih pitanja u nauci, predmet mnogih polemika i mišljenja „za“ i „protiv“. Neka nova saznanja upozoravaju na mogućnost da kloniranje nosi sa sobom mnogo nepoznanica i da još nije vreme za pokušaje kloniranja ljudi.

Prvi sisar koji je kloniran je bila ovca Dolly, još uvek živa i zdrava, donešena na svet 1997. godine u škotskom Roslin institutu. Euforija oko uspeha se stišala i tokom prošle godine su počela da pristižu prva upozorenja o mogućoj nesasvršenosti klonova, odnosno genetskih „grešaka“ koji oni mogu da imaju. U slučaju slavne ovce, primećeno je da su strukture DNA odgovorne za deobu ćelija i procese starenja, nešto kraće nego što je to uobičajeno za taj uzrast. Dolly ima tri godine, ali telomeri (tako se pomenute strukture zovu) odgovaraju starosti od šest godina. Skraćivanje telomera dovodi do postepenog prestanka deobe ćelija i početka njihovog odumiranja, odnosno do procesa starenja. Ovakva saznanja bi mogla da znače da je životni vek klona kraći od „originala“, ali i da je rizik oboljevanja od raka veći. Ipak, čvrsti dokazi za ovakvu hipotezu još uvek ne postoje i odgovor će dati dalji tok života ovce Dolly.

Ovakvi nalazi su bili dovoljni da stišaju početnu euforiju i pokazali su da nauka još uvek nema sigurne odgovore koji se tiču kloniranja, pa je i samim tim prerano za ljudske klonove. Protivnici klon-tehnologije smatraju da je to dovoljan razlog za zakonsku zabranu primene na ljudskim bićima, ali je malo zemalja koje su to i zvanično uradile. Što se tiče SAD, postoji zakon koji sprečava ulaganja i učestvovanja državnih institucija i fondova u ovoj oblasti, ali ne zabranjuje rad privatnim laboratorijama i biotehnološkim kompanijama, sektoru koji je itekako razvijen i moćan. Samo su Japan i još par evropskih država u potpunosti zabranile takve eksperimente, a u Velikoj Britaniji se tokom druge polovine 2000. godine vodila snažna polemika o tome da li treba dozvoliti kloniranje ljudskih embriona u terapeutske svrhe. Nekoliko vrhunskih britanskih genetičara je zapretilo da će napustiti zemlju i nastaviti rad u SAD, ako im se ne dozvoli dalji rad u ovoj oblasti u kojoj su već postigli značajne uspehe. I u decembru mesecu, verovatno zahvaljujući i ovakvoj „uceni“, britanski je parlament dao „zeleno svetlo“ kloniranju.

S jedne strane je protivljenje kloniranju zbog mogućih komplikacija i genetskih grešaka kod klonova. Ništa manje često se spominju i etički razlozi i strahovanja od uplitanja u prirodne procese i ravnotežu. Ali s druge strane je i mnogo pristalica kloniranja ljudi koji ukazuju na činjenicu da je veštačka oplodnja bila tabu-tema, a da je danas potpuno uobičajen proces. Oni koji su „za“ govore, pre svega, o parovima koji ne mogu da imaju decu, ali bi kloniranjem dobili mogućnost da dobiju potomka koji je genetski povezan sa jednim od roditelja. Naime, proces kloniranja podrazumeva „čišćenje“ jajne ćelije od DNA, odnosno vađenje jezgra, tako da ona gubi svoja genetska svojstva i postaje samo „rezervoar“ za smeštanje genetskog materijala jednog od roditelja. Na ovaj način nastaje embrion koji nosi genetska svojstva samo jednog ljudskog bića, za razliku od procesa prirodne reprodukcije gde embrion nastaje kao kombinacija svojstava oba roditelja. Za kloniranje su zainteresovani i roditelji koji su dete izgubili, a želeli bi da ga „ožive“, a podjednako je bizarna i činjenica da homoseksualni parovi u procesu kloniranja vide svoju šansu za dobijanje potomstva koje genetski povezano sa jednim od „roditelja“. Da li već postoje i konkretne naznake da će se tako nešto desti? O tome više u prethodnim člancima ovog mini-serijala: