Niste baš među onim najmlađim tinejdžerima, onima koji su još uvek u osnovnoj školi, pa niste sigurni treba li da vas bude „blam“ što čitate dečju literaturu (dobro, ne svu dečju literaturu, već samo serijal o Hariju Poteru). Ne brinite; za malim čarobnjakom su, kao što znate, „odlepili“ i znatno matoriji od vas. Pored toga, ne bi trebalo da se stidite zato što vas zanima neka knjiga; da i ne spominjemo „sitnicu“ da je Džoan K. Rouling, Poterova „mama“, ionako planirala da svaka knjiga u serijalu bude za mlade onog uzrasta koliko Hari u toj knjizi ima godina (ne znamo samo šta je planirala da urade jedanaestogodišnjaci koji počnu da čitaju serijal kad već svih sedam knjiga izađe – ili sad). Pošto smo rešili pitanje „blama“, ako još niste pročitali petu knjigu iz serijala („Hari Poter i Red feniksa“), a želite da znate „na šta liči“, samo nastavite da čitate ovaj članak.
Za početak, knjiga ima blizu 900 strana i komotno je mogla da bude triput kraća (međutim, pisce na engleskom govornom području plaćaju po reči). Sve do, otprilike, 600. stranice ništa se zaista značajno ne dešava. To ne znači da ćete „umreti od dosade“; spisateljičin smisao za humor se u međuvremenu razvio, tako da su i te stranice bez događanja prilično zabavne za čitanje, uglavnom zbog konstantnog verbalnog „prepucavanja“ između glavnih (a i sporednih) likova. U tom pogledu nervira samo to što je Hari Poter veoma u pubertetu, pa stalno viče na sve oko sebe i ponaša se znatno manje zrelo nego što bi se očekivalo od dečaka njegovih godina (15) koji je preživeo sve ono što je Hari preživeo.
Kad je reč o radnji, roman počinje, kao i ostali iz serijala, Harijevim letnjim boravkom kod njegovih rođaka Darslijevih i željnim iščekivanjem da se oslobodi njihovog društva i vrati na Hogvorts. Hari je očajan, jer zna da se lord Voldemor vratio, ali ništa više od toga, a njegovi prijatelji Ron i Hermiona, kao i njegov kum Sirijus, iako mu pišu, ne pišu ništa određeno. Monotoniju prekida napad dvaju dementora na Harija i njegovog rođaka Dadlija – napad u Normalskom kraju, nešto što ne bi smelo da se desi. Hari je i više nego sposoban čarobnjak za svoje godine, pa uspeva da se odbrani, ali mu iz Ministarstva magije stiže poruka da će mu, kao maloletnom čarobnjaku koji je nedozvoljeno koristio magiju u Normalskom kraju, biti oduzet štapić, kao i pravo da dalje uči na Hogvortsu. Po Harija dolaze Veslijevi i on konačno saznaje šta se od njega krilo celog leta: ponovo je osnovan Red feniksa, red dobrih čarobnjaka čija je svrha borba sa lordom Voldemorom i njegovim pristalicama. Među pripadnicima Reda su Ronovi roditelji, Harijev kum Sirijus Blek, stari prijatelj Harijevog oca Remus Lupin, profesor Snejp, profesorka Mekgonagal, još nekoliko dobrih čarobnjaka i, naravno, direktor Hogvortsa, Albus Dambldor.
Hari i njegovi prijatelji ne mogu da budu članovi Reda, jer su maloletni, ali su delimično upućeni u ono što se dešava, a dešava se svašta: ministar magije, Kornelijus Fadž, veruje da Dambldor hoće da mu otme fotelju, pa radi sve što može protiv njega (između ostalog, tu je i pokušaj da se Hariju oduzme štapić i pravo na bavljenje magijom, kao i nametanje novog profesora odbrane od mračnih veština Hogvortsu), a za to vreme Voldemor okuplja svoje pristalice i sumanuto traga za nečim… Hari ne zna za čim, a Dambldor ga izbegava, pa ne može ni da otkrije. Novi profesor (zapravo, profesorka) odbrane od mračnih veština zavodi, pod Fadžovim pokroviteljstvom, maltene fašistički režim na Hogvortsu, maltretira Harija i njegove prijatelje, kao i sve odane Dambldoru, a Hari ima čudne snove i počinje da veruje da ga opseda Voldemor lično…
Zvuči uzbudljivo? Jeste, samo što je razvodnjeno prevelikim brojem strana. Ipak, ima i dosta dobrih stvari u ovoj knjizi – mnogi likovi se razvijaju i konačno dobijaju dubinu (Džini Vesli i Nevil Longbotom su najbolji, mada ne i jedini primeri), a i neke stvari se bolje objašnjavaju (Snejpovo neprijateljstvo prema Harijevom ocu, za koga se ispostavlja da baš i nije bio najfiniji čovek na svetu, mada je i dalje nejasno zašto bi inteligentan čovek – a Snejp je prikazan kao takav – krivio nečije dete za ono što mu je otac tog deteta radio pre mnogo godina). Sve u svemu, nećete pogrešiti ako pročitate knjigu „Hari Poter i Red feniksa“, mada se nadamo da će sledeća biti bar malo „brža“.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com