Kada zađeš u neke malo, da ih tako nazovemo, „ozbiljnije“ godine, u vreme praznika razmišljaš o svim onim dobrim stranama toga što si sada već malo starija, ali postoji i jedna neverovatno deprimirajuća okolnost – ne dobijaš više igračke za Novu godinu.
I sama znaš kako je to. Pokušavaš da izgledaš zrelo i zadovoljno dok otvaraš novogodišnji poklon od mame i u njemu nalaziš bočicu parfema, ali pritom, bacaš čežnjive poglede u pravcu Pokeman igrice tvog mlađeg brata, ili lutke tvoje mlađe sestre.
Moguće je i da smišljaš veoma kreativne izgovore samo da bi se opet igrala sa dugom, svilenkastom kosom Barbike, ili još gore, hvataš sebe u očajničkim pokušajima da joj strgneš odeću i da joj obučeš koju od onih sjajnih, glamuroznih haljinica.
Šta je to što nas u ovoj smešnoj i besmislenoj igrački (ovako govore zrele osobe, zar ne? 🙂 tera da se ponašamo kao desetogodišnjakinje? Šta je to što tera kolekcionare da za jednu haljinicu Barbike plaćaju i po hiljadu dolara? Niko – čak ni Britni Spirs sa njenom sopstvenom lutkom – ne mogu da se suoče sa moći ove plastične igračke. U svetu se u jednoj sekundi prodaju dve Barbike, a svi ostali pokušaji da se napravi nešto slično, automatski su osuđeni na propast.
Po nekim mišljenjima, popularnost Barbike ne leži samo u inteligentnom marketingu, već u načinu na koji nas ona inspiriše da se igramo sa svojim najdubljim fantazijama. Istina je da može loše da se odrazi na psihu devojčice ako se ova poistovećuje sa njenim neverovatnim standardima lepote; to je razlog zbog koga Madona ne dozvoljava svojoj ćerki da se igra Barbikama. Za neke, Barbi je sloboda da budu bilo ko – sa veoma aktivnim životom i brzim menjanjem karijera, a naše Barbike koje su vladale čitavim svetom su nam odale jednu tajnu – i mi možemo to isto, samo je potrebno da želimo dovoljno jako.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com