Ljudi najčešće o svojoj inteligenciji ne razmišljaju nešto puno; neki smatraju ili i znaju da su inteligentniji od većine, neki znaju da to nisu, ali to u najvećem broju slučajeva nije nešto o čemu ćete satima i satima razmišljati. Poseban razlog za razmišljanje o tome može da nastane ako na nekom testu slučajno otkrijete da vam je koeficijent inteligencije znatno iznad proseka.
Nekada vam taj podatak ne znači ništa bitno; rezultat testa kô rezultat testa. Otkrijete da ste u nečemu bolji od drugih, ali šta s tim? U nečemu drugom je neko drugi bolji od vas – to što vam je koeficijent inteligencije visok ne znači da ste fenomenalno uspešni u svemu čega se dohvatite (recimo, lako se može desiti da vam sportovi ne idu, ili da ne biste umeli nešto dobro da nacrtate ni da vam život zavisi od toga, ili da nemate sluha…). Može i da se desi da vam taj rezultat puno znači, ili da puno znači vašoj porodici. A može i da vam objasni neke stvari koje ste ranije primetili; recimo, postanete svesni razloga zbog kojeg brže shvatate mnoge stvari od svojih vršnjaka, ili vam je potrebno manje vremena da biste rešili neki komplikovan problem.
Neko bi možda pomislio da je biti inteligentniji od većine super, ali to može da ima i svojih mana. Na primer, tu da nakon što se vaša inteligencija pokaže na testu mnogi od vas odjednom očekuju jako puno, da postignete neke genijalne rezultate, da imate super ocene, ili se vi sami odjednom osećate kao pod velikim pritiskom da baš morate imati super rezultate u svemu, iako vas niko na to ne tera. Pored toga, ma koliko to paradoksalno zvučalo, visoka inteligencija može da bude ometajući faktor u komunikaciji, jer nekada budete nestrpljivi kada po nekoliko puta morate da objašnjavate ono što vama samima deluje sasvim jednostavno, ili morate da čekate da drugi shvate ono što je vama odmah bilo jasno, ili vam čak ne uspeva da nađete način da nekome objasnite nešto što vi bez problema razumete.
Ima onih koji misle da je visoka inteligencija garant uspeha u životu, ali nije tako. Kao i s bilo kojim talentom, pitanje je šta će osoba da uradi s tom visokom inteligencijom – i da li će uopšte želeti nešto da uradi. Ima lenjih, koji samo zbog lenjosti ništa ne postignu. A ima i onih koji su zadovoljni malim, tako im je lepo, ne žele nikavu superuspešnu karijeru niti bilo šta slično, žele samo tih život u kome su s ljudima koje vole i bave se nekim poslićem koji vole (naravno, i to postići je veliki uspeh, samo što nekome ko posmatra sa strane može da izgleda kao da je ta superinteligentna osoba baš mogla i više da uradi).
Sve u svemu, visoka inteligencija je kao i mnoge osobine: ima svojih prednosti, ima i mana, a osobu koja je poseduje ne čini ni boljom ni lošijom od drugih.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com