Danas je, nažalost, sve manje onih koji vole da čitaju, ali i dalje ima i mlađih i starijih koji uživaju u tome. Onima koji vole knjige neretko se desi da se maltene "izgube" u dobroj knjizi – a nekada stvari odu i dalje od toga.
Ukoliko volite da čitate, nije nimalo neobično da se uživite u dobru knjigu ili čak i u neku slabiju u kojoj nađete nešto što vas lično dotakne. Onda navijate za junake te knjige, nerviraju vas negativci, osećate se kao da ste sve i svašta proživeli s junacima (ili, ako vam se "negativci" više dopadnu, s njima), potrese vas kad se nešto ružno desi nekom od vaših omiljenih likova… A nekada to ode i dalje, pa nedelju ili više dana nakon što ste završili s čitanjem knjige plačete jer je poginuo vaš omiljeni lik, osećate se kao da ga lično poznajete i teško vam je što je poginuo, ili se stalno iznova, u svojoj glavi, raspravljate s nekim likom iz knjige sa čijim se stavovima ne slažete, i žarko želite da tom liku dokažete da ste u pravu…
Ni ova druga varijanta nije preveliki problem, ako ne ode dotle da u društvu, pred stvarnim ljudima, i dalje raspravljate s likom iz knjige, ili dotle da se u potpunosti zatvorite u sebe, ignorišući prijatelje, i komunicirajući s likovima iz knjige (koji su, ipak, izmišljeni), ili dotle da prijatelje, na njihovu štetu, poredite sa svojim omiljenim likovima ("Onaj vampir je to mogao, a ti ne možeš!"), ili odbijete simpatičnu devojku ili slatkog dečka kojima se sviđate samo zato što nisu kao neko od vaših omiljenih likova. Ukratko, ako likove iz knjige ne posmatrate kao postojeće ličnosti i ne zanemarujete prave žive ljude oko vas zbog tih likova, nema problema.
Ipak, i ako ne brkate svet iz knjige sa stvarnim svetom u kome živite, ume da bude emotivno naporno ako se toliko vežete za likove iz knjige da i nedeljama nakon završetka čitanja plačete, raspravljate se sa njima i slično. Tada može da pomogne sledeće: upotrebite te emocije koje imate kako biste i sami napisali nešto. Pesmu, priču, bilo šta. Ako baš hoćete, može to da bude s tim likovima koji vas opsedaju, a možete i da smislite svoje. To što napišete ne mora da bude ništa genijalno, ne mora niko da sazna za to. Glavno je da ima kakav-takav oblik i da to delo dovedete do kraja (napišete celu pesmu, celu priču, ne odustanete na pola). Tada ćete osetiti kako se emocije koje ste imali ublažuju, dopuštaju vam da još o nečemu razmišljate, da ne plačete više niti da se konstantno raspravljate sa nepostojećim likovima.
A ako vam se posle neke nove knjige ponovo isto desi? Ponovo pišite, dokle god se opet ne osetite prijatno ili bar smirenije. Možda vam pisanje dobro krene, možda i ne, ali ćete se bolje osećati i uživaćete u onome što radite, a to je glavno.
Za one koji nemaju nimalo sklonosti prema pisanju: možete pokušati i s crtanjem, slikanjem, vajanjem, komponovanjem… Pomoći će bilo koji kreativan način da izrazite emocije.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com