Ume da bude priličan šok ako otkrijete da vaš dobar prijatelj ili prijateljica kradu. Šok postaje još veći ako vam se čini da su pokrali i vas, a uz šok dolazi i pitanje kako reagovati u toj situaciji.
Do otkrića o ne baš poželjnim sklonostima svog druga ili drugarice najčešće dođete slučajno, recimo, u nekoj radnji, kada primetite da su nešto ukrali. Malo ko će baš da istužaka druga ili drugaricu prodavačici, ali teško da će vam se čin krađe dopasti (ili bar ne bi trebalo da vam se dopadne – nekima krađa iz radnje deluje bezlično i kao da niko, sem neke apstraktne firme, nije oštećen time, ali čest je slučaj da će prodavačice iz svog džepa morati da plate to što je ukradeno). Naravno, drug ili drugarica vas zamole da nikome ne kažete, nekad i uz obrazloženje da će ukradeno vratiti sledećeg dana, samo što od toga ne bude ništa.
Podrazumeva se da stvari postaju znatno ličnije ako taj drug ili drugarica ukradu nešto od vas – a ako vam nestane nešto od stvari ili novca, a već znate za njihovu sklonost ka krađi, prirodno je da posumnjate na njih, mada može biti teško dokazati da su vam uzeli novac (stvar još i možete da prepoznate). U svakom slučaju, tu je pitanje: kako se poneti u toj situaciji?
Da ne bude zabune, nije svaka krađa razlog za frku. Skoro da i nema nekog ko bar nekad, makar i kao klinac, nije ukrao žvaku ili čokoladicu iz prodavnice. To dođe i kao neka vrsta avanture. Međutim, ako više niste klinci iz vrtića ili mlađih razreda osnovne, i više ste nego dovoljno stari da znate da je krađa krivično delo, za koje se može odgovarati pred sudom. Sasvim ste dovoljno stari i da znate da ne treba krasti – kao da ni vaši prijatelji, ma koliko im to izgledalo zabavno, ne treba da kradu.
Ono što treba učiniti jeste da s tim prijateljem ili prijateljicom porazgovarate i kažete im šta mislite o krađi. Ako vam obećaju da će prestati i zaista i prestanu (i uz to vrate ono što su ukrali), dobro je. Međutim, ako ne prestanu, trebalo bi o celoj stvari razgovarati sa školskim psihologom, jer ako neko nije u stanju ili neće da prestane da krade, to je već psihološki problem. Psiholog bi mogao da obavesti roditelje vašeg druga ili drugarice, i drug ili drugarica bi mogli jako da se naljute na vas, ali vi pokušajte da se ne osećate krivim. Ne obaveštavate psihologa iz osvete, već zato što je stručnjak koji bi mogao da pomogne vama dragoj osobi – a pomoć je toj osobi svakako potrebna, jer se bez nje stvari mogu s vremenom pogoršati, u toj meri da vaš prijatelj ili prijateljica dospeju pred sud ili i gore.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com