Razbesneti se tako da se izvičete na sve oko sebe ili na neki drugi način postanete nasilni svakako nije u redu, ali rešenje kome neki pribegavaju, da i od samih sebe kriju da su ljuti, takođe nije dobra ideja. Treba prepoznati sopstvenu ljutnju, i treba rešiti problem koji ju je izazvao.
Ne kažemo da treba da, kolokvijalno rečeno, histerišete zbog svake sitnice, ali nije dobra ideja ni da, šta god da se desi, sebi ponavljate da je u redu, sve je u redu, vi ste u redu, nije vam ništa. Vremenom tako postajete veoma nesrećni, osećate se kao da nikome nije stalo do vas, ćuška vas kako ko stigne – a ljudi oko vas i ne znaju da nešto nije u redu, jer se vi pravite da ste veseli i da je sve kako treba. Kad ste tinejdžer, emocije su vam jako intenzivne, stvarno vam nije potrebno da ih krijete od sebe i lažete sebe da vam nije ništa.
Nekada, ljudi se ovako ponašaju jer su naučeni da je ljutnja nešto negativno što ne sme da se ispolji, inače ćete izgubiti prijatelje, niko vas neće voleti, izbaciće vas iz škole, ostaćete sami i napušteni od svih. A ima i onih koji rastu u veoma nasilnom okruženju, ne sviđaju im se posledice tog nasilja i ne žele da i sami budu takvi, a jednostavno ne dobiju priliku da vide da bes može da se ispolji i tako da nikog ne povredite.
Potpuno je normalno da se nekad naljutite na nekog. Ljutnja je signal da tu nešto nije u redu, i ako taj signal ignorišete i ne pokušavate da vidite šta to nije u redu, a kamoli da to rešite, problemi se gomilaju. I osećate se sve lošije. Tako ne povređujete samo sebe već i druge – svojim prikrivanjem ih lažete, ne dopuštate im da saznaju da su u nečemu pogrešili, ne mogu ni da vam se izvine što su vas povredili niti da pokušaju da se iskupe jer i ne znaju da ste povređeni i da vas boli.
Šta učiniti? Sledeći put kad pomislite da je sve u redu, kad počnete tako da umirujete sebe, pitajte sebe da li je stvarno u redu. Da li je zaista u redu to što se vaša drugarica ljubila s vašim dečkom? Da li je u redu što vas je nastavnik uvredio pred celim odeljenjem onda kad nešto niste znali? Da li je u redu što vas društvo ignoriše? Ako ste iskreni, na takva pitanja ćete sebi u početku stidljivo, a onda sa sve manje ustezanja, odgovoriti da to nije u redu. I to je prvi korak ka rešavanju problema, prepoznavanje da problem postoji.
A dalje? Verovatno će vam u početku biti lakše ako zamislite da je, recimo, vaša drugarica povređena na način na koji ste vi povređeni. Upitajte se kako bi ona mogla da reaguje na takvu povredu (bila bi ljuta, zar ne?), i kako bi mogla da postupi. A onda se upitajte zbog čega je u redu da se ona tako oseća i da ona tako postupi, a nije u redu da tako uradite i vi.
Za kraj, nemojte bežati od sukoba. Ako vas neko povredi, raspravite to, suprotstavite se. Hoće li se taj neko naljutiti na vas? Nekada će uvideti grešku i izviniti vam se, a nekada – da, naljutiće se na vas. I šta s tim? Verujte, preživeće. Neće vas smatrati najgorom osobom na svetu jer se borite za sebe. Sukobi u kojima "leti perje" mogu delovati zastrašujuće, ali čak ni oni ne utiču na porodične i prijateljske odnose toliko loše kao večito poricanje da problem uopšte postoji i izbegavanje rešavanja problema – a nije neophodno, kad vas nešto naljuti, da "leti perje", može se to i mirnije rešiti. Glavno je da se rešava, a ne da večito krijete da vas boli.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com