Mnogo je mladih, a i onih starijih, koji nemaju pojma šta bi sa sobom radili, nemaju maltene nikakvih sklonosti. A ima i onih koji već kao veoma mladi imaju izražene sklonosti; nekada im uspe, a nekada im se, kao vašoj vršnjakinji iz Britanije, teška povreda ispreči na putu.
Postojale su dve stvari koje je ta devojka jako volela: gimnastika i ples. Naročito gimnastika. Redovno ju je trenirala van škole, dobro joj je išlo, i nadala se da će moći i da se takmiči. A onda, jednog dana na treningu, instruktorka joj je rekla da ponovi skok koji je upravo izvela (trčite, skočite i okrenete se u vazduhu). Devojka je krenula da ubrzava, a tada je pred nju izletela druga devojka, koja je tek stigla, i uopšte nije gledala kuda ide. Gimnastičarki je bilo jasno da je prekasno da uspori ili skrene, svejedno će udariti tu devojku, pa je pokušala da smesta skoči. Samo što se nalazila na pogrešnoj nozi. Okretaj nije uspela da izvede kako treba, nezgodno se dočekala, i povredila nogu. I koleno i stopalo su je strahovito boleli. Pokušala je da se vrati kući, ali je ubrzo odustala i pozvala roditelje da dođu po nju.
Sledećeg dana nije otišla u školu. Bol nije prestajao, pa su je roditelji odveli kod lekara. On je smatrao da nije ništa ozbiljno u pitanju; tada još uvek nikome nije padalo na pamet da bol koji oseća u stopalu potiče od kolena. Uspevala je nekako da ide u školu, mada više nije mogla da se bavi omiljenim aktivnostima. Međutim, jednog dana, kad se sa drugaricama vraćala iz škole, osetila je užasan bol u kolenu i pala bi da se nije pridržala za prijateljicu. Nakon što se situacija ponovila nekoliko puta, roditelji su je ponovo odveli lekaru, koji ju je tek tada poslao u bolnicu. Tamo su joj, prvi put, rendgenom snimili koleno, i otkrili su da joj je ligament kod kolena potpuno pokidan. Nakon još nekih ispitivanja, doktor joj je saopštio mučne vesti: moraće na veoma komplikovanu hirurgiju, koja je pre toga u Britaniji izvršena tek na nekoliko njenih vršnjaka, ili će već u osamnaestoj biti u invalidskim kolicima.
Otišla je na operaciju. Niko je nije upozorio da će se nakon operacije probuditi u jezivim bolovima. Na svaka dva sata su morali da joj daju morfijum, i uopšte nije mogla da pomera nogu. Prvi pokret noge, tek nakon mesec dana, došao je kao otkrovenje i uzrok za ogromnu radost. Redovno je išla na fizioterapiju. Tokom prvih godinu dana morala je da ide četiri puta nedeljno, posle se smanjilo na dva puta nedeljno. Vredno je vežbala, i to je dalo rezultate, takve da je njen doktor bio impresioniran.
Naravno, dok je sve to trajalo, nije smela da se bavi gimnastikom. Ni plesom. Ni da radi fizičko u školi. Ni da surfuje, što je takođe jako volela. Uvek je bila fizički veoma aktivna i uživala u tome, a to joj je sve sad bilo zabranjeno. Njni roditelji su bili uz nju, i njeni prijatelji su se divno pokazali, bili su uz nju i podržavali je sve vreme, ali su joj ipak nedostajale sve omiljene aktivnosti koje su joj bile zabranjene.
Posle izvesnog vremena, stanje joj se popravilo, ali dok joj se noga dovoljno oporavila, bila je prestara za gimnastiku. Morala je da odustane od svog sna o takmičenju, i to ju je bolelo. Ipak, rešila je da uživa u onome u čemu može. Rekreativno je krenula na balet, to joj je bilo zabavno i dopadalo joj se. Kasnije je počela da ide na savremeni ples i vratila se surfovanju. I danas uživa u tome.
Zbog povrede je morala da odustane od svog sna, ali nije dopustila da je to zaustavi. Prošla je kroz operaciju i kroz mučni oporavak, vredno vežbala kako bi joj se stanje popravilo i našla nove radosti u životu.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com