Nesigurnost je problem mnogim tinejdžerima i tinejdžerkama. Nekada to ode dotle da je, recimo, devojka u konstantnom grču šta će ko da misli o njoj, i to u svakom trenutku. A najveći deo vremena, ljudi o njoj neće misliti ama baš ništa, jer neće dovoljno obraćati pažnju na nju da bi nešto mislili.
Nije se našminkala, šta li će misliti u školi o njoj? Iskočila joj je bubuljica. Nije uspela da ukroti kosu, pa štrči na sve strane. Nije nalakirala nokte. Nije izdepilirala noge (ne primećuje se ispod dugačke suknje ili pantalona, ali se ona svejedno oseća nesigurno – šta ako se suknja ili nogavica malo podignu i deo malja postane vidljiv?). Spotakla se. Nespretno se kreće. Ubledela je. Pocrvenela je. Nešto je zaboravila. Na času je lupila nešto. Joj, šta li će ljudi misliti o njoj?
Naravno, što se više posveti takvim mislima, sve će nervoznija biti, i sve će se više kikseva dešavati, plus će svaka sitnica delovati znatno krupnije. A to onda za sobom povlači dodatnu nervozu i nastaje začarani krug.
Opustite se. Ne u smislu da počnete da čačkate nos, idete unaokolo u majici uflekanoj kečapom i slično, već u smislu da niste pod konstantom prismotrom svih iz svoje okoline. Razmislite: da li vi stalno gledate oko sebe i primećujete svaku sitnicu na svakome? Da li smatrate da bubuljica devojku koja je u suprotnom kraju učionice čini nakaznom? Da li uopšte primetite takav detalj? Kao što ne primetite gomilu stvari o drugima, ni drugi ne primete gomilu stvari o vama.
A šta je s onima koji na vama stvarno primete svaku sitnicu i svaki čas vas ismevaju? Ignorišite ih. Nisu vredni vaše pažnje. Jedno je kad neko slučajno nešto vidi i dobronamerno vam na to skrene pažnju, nešto je sasvim drugo kad vas svaki čas ismeva. U ovom drugom slučaju, radi se o osobi koja ne ume ništa pametnije da uradi sa svojim vremenom nego da svima nalazi zamerke, a mišljenje takve osobe teško da ima značaja.
Opustite se. Ne snima vas skrivena kamera.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com