Svakakve ne baš prijatne stvari mogu se desiti; nekad, kad znate šta se sve dešava drugima, budete zahvalni što se ništa slično nije desilo i vama – a neki koji imaju problem skupe snagu i uspeju da ga savladaju, kao jedna vaša vršnjakinja koja ima problem s alopecijom.
Još kad je bila mala, počela je da joj opada kosa u pramenovima, da joj ostavlja pečate bez kose na glavi. Doktori su joj dijagnostifikovali alopeciju – gubitak kose. Kod nekih je to genetski, a kod nje je bilo izazvano stresom. Alopecija se može desiti bilo kome, mladom, starom, pol nema veze s tim, a različiti su i mogući uzroci – kao što smo rekli, kod nje je u pitanju bio stres.
Kad je imala sedam godina, opalo joj je nešto kose. Majka je probala da je uteši rekavši joj da će za nekoliko nedelja opet izrasti, ali nije izrasla. Pokušala je sve i svašta, da konsumira žumanca, da maže aloja veru, ali nije pomagalo. Kosa joj je sve češće ispadala i ostavljala joj gole pečate na glavi. Tada ju je i u školi jedan dečak pitao šta se dešava, bila je stidljiva, nije znala šta da mu odgovori, pa ga je ignorisala.
Kad je imala osam godina, umrla joj je baka, i od stresa se njen problem pojačao. Počele su da joj ispadaju i obrve. Mama ju je odvela u jedan frizerski salon gde su devojčici rekli da ima nade da će opet imati kosu, ali ništa konkretno nije se dešavalo.
Kosa je nastavila da joj opada. Nekad bi opet izrasla, nekad ne. Nameštala je kosu tako da se goli pečati ne vide, dok to nije postalo nemoguće; nakon toga je počela da pokriva kosu tako da se problem ne primećuje. A onda, jednog dana, skupila je hrabrost, i nakon šišanja došla u školu bez ičega čime bi pokrila pečate na glavi. Svi su gledali u nju. Tada su krenule češće priče o tome da nešto nije u redu s njom; ona je smesta otišla do svojih drugarica, koje su znale za njen problem i podržavale je.
Napunila je dvanaest godina. Umro joj je deda, i tada su počele da joj opadaju i trepavice. To joj je teško palo. Povremeno bi zaspala plačući, u nadi da će sve biti u redu kad se probudi, da će ispasti da je to bio samo ružan san. Ali nije bio. Gubila je kosu, obrve, trepavice, i to je bila stvarnost.
Osećala se kao rugoba. Dečaci su je povremeno nazivali ružnom; trudila se da ne pokaže pred njima koliko je takve reči bole. Smetalo joj je kad njene prijateljice sebe nazivaju ružnim; bile su tako lepe, mnogo lepše od nje! Imale su kosu, obrve, trepavice, zašto su nazivale sebe ružnim? Smetalo joj je i kad neki ljudi krenu da se žale na sitnice, da traže podršku oko malih stvari, bez ideje o tome kroz šta ona prolazi.
Stvari su se malo popravile kad je dospela u tinejdžerske godine. Kad je napunila četrnaest godina, iz frizerskog salona u kome je tražila pomoć poslali su joj poklon: umetke za kosu. Time je mogla da pokrije sve praznine, i samopouzdanje joj se znatno popravilo. Nakon što se osetila bolje, i njeno telo je reagovalo – obrve i trepavice su ponovo počele da joj rastu, pomalja joj se i nova kosa.
Nedavno je dobila novi komplet umetaka za kosu. Oseća se mnogo bolje i uživa s drugaricama koje su je sve vreme podržavale i bile tu za nju. I poručuje svima da uživaju u životu i da veruju da su lepi, jer to zaista jesu.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com