Ako imate kućnog ljubimca, sasvim je normalno da ga volite i brinete o njemu, da budete prilično vezani za njega, i da vas jako boli ako tog mezimca izgubite. Nekada se desi i da vam gubitak ljubimca padne teže nego kad neko ljudsko biće umre – i to nije ništa neobično.
Kuca, maca, zeka, neka ptičica, kornjačica, hrčak, zamorac, geko, to su samo neki od mogućih mezimaca, i za svakog od njih je veoma lako emotivno se vezati. Vi ih hranite, čistite, četkate (one kojima je to potrebno), mazite ih, neki mezimci mogu i na krevetu da vam spavaju, geko može da vam izigrava broš i povremeno isprepada sve oko vas kad pusti jezik da uhvati muvu… Kako ih ne zavoleti? A onda se desi da izgubite mezimče, možda zato što su vaši roditelji zaključili da mu nije mesto kod vas i dali ga nekom, možda je ljubimče uginulo ili poginulo, i to vam jako teško padne.
Nije nikakva retkost plakati za mezimcem, a ako inače ne plačete nešto puno, recimo, ni na sahranama ne plačete, može se desiti da se upitate da li ste normalni (kolokvijalno rečeno, ne da li ste stvarno mentalno oboleli). Na sahranama ne zaplačete, za ljudskim bićem, a plačete za mezimcem, nekada čak i ako nije uginuo već je samo poklonjen nekom?
To nije neobično. Ima dosta ljudi koji ne plaču na sahranama, naročito ako nije umro niko vama naročito blizak. Jeste, umrlo je ljudsko biće, žao vam je zbog toga, ali zaista se neće svako rasplakati jer mu je umrla baba-tetka koju je video dvaput u životu, ona ga štipnula za obraz i dala mu bombonu, i to je bilo to. Može delovati čudno, ali nije retkost da se s mezimcem više zbližite nego s nekim ljudskim bićem (naročito s onim koje jedva da ste ikad i videli), i da vam gubitak tog mezimca teže padne nego smrt te osobe.
Šta raditi kad izgubite mezimca? Ako je nekom poklonjen, pokušajte da se utešite time što je u dobrim rukama, što će ga neko voleti i paziti i čuvati. Nije baš velika uteha u takvom trenutku, znamo, ali ipak je bolje nego da mu se nešto ružno desilo, zar ne? A ako je mezimac uginuo (od starosti ili iz nekog drugog razloga), tu samo vreme može da pomogne. Odmah zameniti jednog mezimca drugim obično nije dobra ideja, možda čak i zamrzite novog mezimca jer nije onaj stari. Otplačite gubitak, a ako će vam biti lakše, pretočite to u neku pesmu, priču, muziku, sliku, i vremenom, manje će vas boleti. Nećete ga zaboraviti, biće vam žao što ga više nema, ali više neće boleti tako jako, a ostaće vam divne uspomene.
A onda, u nekom trenutku, verovatno će neko drugo krznato, pernato, gušterasto, oklopljeno, kakvo god stvorenjce (dobro, bernardinac baš i ne bi bio "stvorenjce") ući u vaš život, i imaćete novog dragog drugara, da mu pružite ljubav i negu i da i sami zauzvrat budete voljeni.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com