Znate da ste i sami lagali, znate da i drugi ljudi lažu. No, ponekad niste sigurni (možda ne znate ni dan-danas) da li vas je neko slagao ili nije. Kada mislite da vas neko laže, možete samo da sumnjate, ali ne možete biti sigurni u to. To vas ljuti, jer ne želite da neko pravi budalu od vas. Ne budite budala nikada više! Postoji nekoliko vrlo uočljivih znakova po kojima možete uhvatiti lažljivca na delu.
Reči mogu da zavaraju, ali telo nikada. Prema knjizi „Laganje“ Pola Ekmana, lažljivci veoma pažljivo biraju reči – svesni su da ih može otkriti i malo zamuckivanje ili saplitanje jezika. Siguran znak da neko govori neistinu jesu i duge ili česte pauze u govoru. Lažljivac nije siguran kud će ga priča odvesti i da li će moći da je dovrši. Kada je neko neodlučan na početku rečenice, posebno kada odgovara na pitanja, to znači da još uvek nije razradio svoju priču ili nije očekivao takvo pitanje.
Lažova lako odaju pokreti i izraz lica. Naše lice otkriva sve vrste emocija. Kada se govore neistine, posebno su napeti mišići usana ili obraza. Zbog toga osobe koje lažu grickaju usnu ili je prikrivaju prstom i stisnutom šakom.
Kad se osoba sprema da izgovori laž, može se namrštiti bukvalno u deliću sekunde ili njen pogled može otkriti nesigurnost. No, taj izraz lica brzo će biti zamenjen lažnim osmehom kako bi se prikrio bilo koji znak izrečene laži. Često su skupljeni dlanovi (kao da se u sebi mole da im poverujete) ili je čelo namršteno. Sve to može se tumačiti kao njihova bespomoćnost. Nisu u stanju da misle ni na šta drugo osim na laž koju izgovaraju, niti bi rekli bilo šta drugo izuzev „ne znam“. Sleganje ramenima je uobičajeno kada je neko uhvaćen bez dobrog objašnjenja ili kada se jednostavno izgubio u svojim rečima.
Kada neko pokriva oči ili ne sme da vas pogleda direktno, pokušava da sakrije emocije ili krivicu. Što je laž krupnija, lažljivac energičnije trlja oči. Pogled mu je često usmeren u pod ili u stranu – nikad direktno oči u oči.
Obratite pažnju na glas. Kada smo uzbuđeni ili u strahu, govorimo brže nego obično. Takođe, onaj ko laže želi da promeni temu što je pre moguće; ne želi da priča o tome suviše dugo, jer postoji ogroman rizik da će biti uhvaćen u laži.
Očigledan dokaz može biti vaš prvi utisak. Ako vam se učini da je neka priča suviše dobra da bi bila istinita, ukoliko zvuči suviše nerealno, postoji 99,9 posto šanse da je u pitanju laž. Suviše razrađeno opravdanje je očigledna laž. Kada govore istinu, ljudi odmah prelaze na stvar i ne razvlače priču danima.
Ovo će vam pomoći da otkrijete lažljivca, ali vas neće učiniti vrhunskim detektivom. Mogućnost da ustanovite ko laže, a ko ne – zahteva mnogo umešnosti. Uvek postoje i one osobe koje se ponašaju sasvim prirodno dok lažu, opuštene su i govore o „temi“ kao da nije ništa posebno. Neki stvarno mogu da vas pogledaju pravo u oči i da slažu.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com