Pisali smo zbog čega je stanje konstantne pretrpanosti obavezama – često ne zaista potrebnim – razorno po naš život, kao i da krivica što nam je život takav nije u potpunosti ni do društva ni do moderne tehnologije, već do nas samih. Danas pročitajte obrazloženje tog stava, kao i šta biste konkretno mogli da učinite da svoj život promenite.
Često se osećamo kao da ne znamo gde nam je glava jer od samih sebe imamo nerealna očekivanja; želimo da se osećamo važno i potrebno, u prezaposlenosti nalazimo osećaj sigurnosti, govorimo sebi da ama baš sve mora da bude perfektno. Ako kažemo „ne“ na nečiji zahtev, to smatramo slabošću – pa naravno da možemo da nađemo vreme za još jednu stvarčicu! Često je tu i nedostatak samopouzdanja; osećamo da više vredimo kao ličnosti ako smo u stanju da obavimo veću gomilu stvari. Osećaj da vi i samo vi nešto umete da uradite kako valja (niko drugi ne ume baš tako da oriba pločice u kuhinji) može da doprinese osećaju lične vrednosti. Ili, činimo nešto da bismo osećali da smo potrebni, iako znamo da ne moramo – recimo, pripremamo deci večeru, iako smo svesni da bi ona to umela, pa i želela da urade sama. Osećamo se kao loše osobe ako ne ponudimo pomoć, kao da nemamo izbora nego da učinimo to-i-to.
A izbor postoji, i te kako. Ako nam je život pretrpan obavezama, najčešće je takav jer smo sami odabrali da ga takvim učinimo, iz već navedenih razloga. Često se u ovakvim situacijama savetuje organizacija, nalaženje načina da što više stvari „upakujemo“ u što manje vremena, ali „trik“ je zapravo u određivanju prioriteta. Šta je ono što vam je najvažnije? Razmislite o tome. Upitajte se šta je zapravo ono što želite da uradite i da budete u životu. Razmotrite šta ste sve – profesija, majka ste, supruga, prijateljica, ćerka, amater fotograf (recimo) – i onda razmislite kako idealna „vi“ izgleda u svakoj od tih uloga (uzmite u obzir samo uloge koje su vam bitne, ne i ulogu potrčka za dosadnu komšinicu koja bi baš mogla da gnjavi i nekog drugog). Zapišite to. Zatim u dve-tri rečenice opišite koje kvalitete želite da vaš život odražava, na koji način želite da doprinesete svom okruženju (porodici, prijateljima, firmi…). I to neka vam bude merilo kada određujete koje su obaveze vredne vašeg vremena i energije, a koje nisu.
Nakon što ste to obavili, odredite konkretne ciljeve (u postajanju onakve osobe kakva želite da budete) čiji se stepen ostvarenosti može proceniti – neophodno je, ako stvarno želite da postignete nešto, inače će biti kao da ispalite gomilu metaka bez ikakvog nišanjenja i gledanja da li bilo šta pogađa metu. Prvo ciljeve na godišnjem nivou, koje ćete zatim usitniti na ono što je moguće ostvariti na mesečnom nivou. Nećete uvek sve to ostvariti u tom roku, i to je u redu – znaćete šta vam je dalje činiti. Ovo zvuči kao mnogo posla, ali je nešto što se obavlja samo jednom, uz povremene prepravke kad otkrijete da bi vam se nešto drugo zapravo više dopalo, a mnogo vam pomaže kada treba da odbijete sve one silne obaveze koje vam zapravo „uvaljuju“ sa strane a koje bi zapravo mogao da obavi i neko drugi. Da li se vaš kompletan svet sruši kad vam neko kaže „ne“? Ne – samo nađete drugi način da postignete ono što vam je potrebno. Ako vi tako možete, mogu i drugi.
Upamtite da imate izbor i da ne morate da budete pretrpani obavezama do ivice nervnog sloma ako to ne dopustite. Odredite prioritete, držite ih se – i srećno!
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com