Ženu su u filmovima i književnosti nekada prikazivali kao lepu i prilično bespomoćnu heroinu, koja čeka da je „princ na belom konju“ odvede u svoj (dobro opremljeni) dvorac. U devedesetim je forsiran lik opasne žene koja tačno zna šta hoće, poput Lare Kroft i plejade sličnih likova. Ova dva oprečna koncepta – nazovimo ih ratnica i princeza, danas paralelno egzistiraju.
Činjenica je da su devojčice najčešće odgajane da budu lepe, mirne i pristojne, a da se agresivnost vrednuje kao muški atribut, neprimeren ženskom rodu. Psiholozi su se pozabavili ovim shvatanjem i došli do zaključka da je ženska agresivnost češća nego što se smatra, ali i da je inhibirana u toku odrastanja setom različitih društvenih regulativa.
Poželjna ili ne, žena ratnica je lik prisutan u istoriji, književnosti, filmu i mitologiji. U zori evropske istorije, svemoćna ratnica se pojavljuje u grčkoj mitologiji kao Atina, boginja rata i mudrosti. Njeni atributivi su sova i vrana, kao i štit. Predanje kaže da, za razliku od svog brata Areja, boga rata, Atina skoro nikada nije gubila bitke. Razlog za to je bilo njeno izvanredno poznavanje ratničkih veština i taktika, pa su joj se mudre vojskovođe često obraćale.
Zanimljiv je i mit o Atininom rođenju: Zevs je progutao titanku Metidu zbog proročanstva da će mu ona roditi sina koji će ga svrgnuti. Nakon tog čina, Zevsa je počela da boli glava, i uz „malu“ intervenciju Hefesta čekićem, iz glave vrhovnog boga iskočila je Atina u punoj ratnoj opremi. Interesantan primer je i kraljica Amazonki, Pentesileja, koja se uspešno borila protiv Grka u trojanskom ratu. U nekoj od verzija epa se, čak, tvrdi da je ona ubila Ahila.
Slika ratnice nije nova ili produkt XX veka: današnja ratnica koristi nova oružja poput računara, GPS-a, i raznih elektronskih pomagala. Žene se sve češće odlučuju za ovu opciju, što je i razumljivo: bez obzira na muške fantazije, jako je dosadno biti princeza.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com