Ženski donji veš, pored svoje osnovne funkcije, ima i druge: može da posluži kao sredstvo zavođenja, objekat visoke mode „za vitrinu“, ili npr. kupaći kostim, u slučaju da ste iznenada rešili da se okupate. Odnedavno je, međutim, dobio jednu novu upotrebnu dimenziju, postavši sredstvo umetničkog izražavanja.
Priča počinje u oktobru 2000, kada je umetnica po imenu Emili Dafi odgovorila na oglas objavljen u časopisu San Francisco Chronicle. Tu je izvesni (ekstravagantni) muški umetnik obznanio kako želi da „udomi“ svoju veliku kolekciju brushaltera. Emili, umetnica koja se već duže vreme bavila pitanjima roda i ženskog tela u umetnosti, namah je dobila sjajnu ideju o tome kako bi se ova neobična kolekcija mogla upotrebiti.
Ubrzo je kontaktirala pomenutog umetnika i iznela mu svoj plan po kojem se od brushaltera može sačiniti interesantna skulptura, objekat koji je ona nazvala BraBall. Ova ideja naišla je na nedvosmisleno odobravanje vlasnika, pa je izgledalo kao da je cela stvar dogovorena.
Tad, međutim, počinju problemi. Isprva voljan da ustupi svoju kolekciju, muški kolega počinje polako da zateže stvar oko „predaje“ brushaltera. Ova status quo situacija potrajala je neko vreme, da bi se okončala umetnikovom izjavom da sada on namerava da načini pomenutu skulpturu, te da priznaje Emili prvenstvo nad idejom (verbalno, što ga nikako ne sprečava da pomenutu ideju ostvari kao sopstvenu). Ogorčena, Emili unajmljuje advokata i štiti svoja autorska prava, a u međuvremenu otpočinje veliku kampanju nabavke brushaltera. Na svu sreću, puno se žena (i muškaraca) odazvalo njenom apelu, te je džinovska lopta BraBall konačno bila „otelotvorena“.
Svetska premijera ovog remek-dela održana je 22. marta 2001, u prostoru Pro Arts galerije u Ouklendu u Kaliforniji. Ideja umetnice bila je da skulptura bude visine prosečne žene i da se u njenom „srcu“ nalazi mala vremenska kapsula sa predmetima poput kopije Vilendorfske venere, dokumentacije o projektu, ili (ličnog) brushaltera umetnice.
Treba napomenuti da je još uvek moguće dodati pokoji brushalter na već postojeću loptu; kada se i ovaj proces završi, skulptura će najverovatnije naći svoje mesto u nekom od muzeja posvećenih ženama.
Ovo je dobar primer za to kako jedan prilično „standardan“ objekat poput brushaltera, najčešće razmatran kao zavodljiva krpica, može dijametralno promeniti ideologiju, pa postati čak i umetnost.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com