Teoretski, za svaku priliku postoje neka uopštena pravila šta je tu primereno, a šta nije. Ta pravila se s vremena na vreme menjaju, nekada drugi usvoje naša pravila ili mi njihova. Jedna od mogućih promena koja bi u nekom trenutku u budućnosti mogla da stigne i do nas odnosi se na davanje komplimenata dok ste na radnom mestu.
Priča je iz firme koja se nalazi u jednoj od zemalja razvijenog Zapada, a pominjemo je delom kao zanimljivost, a delom zbog toga što se, bar u nekim stvarima, ugledamo na te zemlje, pa nije nemoguće da se neko slično (nezvanično) pravilo uvede i kod nas. Jedan od zaposlenih iz te firme (muškarac) pohvalio je koleginicu koja je smršala. U toj pohvali nije bilo ničeg što je asociralo na seks ili flert; samo joj je uputio kompliment, koji je toj dami veoma prijao jer se već neko vreme trudila da izgubi višak kilograma i bilo joj je drago da je neko primetio njen napredak. Taj kompliment je čuo šef koji se zatekao u blizini, opomenuo muškarca da je takav komentar neprimeren i tražio od njega da se ubuduće suzdrži od izjava te vrste.
Priča o tom događaju, uz pitanje zbog čega bi bezazlen kompliment bio neprimeren, dospela je do stručnjaka za bonton, i stručnjakovo objašnjenje je bilo sledeće. Kao jedno, mada će neko automatski shvatiti komentar o mršavljenju kao kompliment, neće svako reagovati na taj način. Neko je možda smršao zbog bolesti i ne želi da ga/je podsećaju na to. „Smršala si“, nije uvek kompliment, već zavisi od konteksta (može da bude: „Stesala si se i to ti dobro stoji“, a može i „Šta uradi, usukala si se kao vešalica?!“), a kako će biti shvaćen dobrim delom zavisi i od osobe kojoj je upućen – ona to može da shvati kao implicitnu poruku da je ranije grozno izgledala. Ukratko, čak i pod pretpostavkom da je osoba koja je komentar uputila zaista bila iskrena u želji da pruži lep kompliment (a to ne mora da bude uvek slučaj), osoba kojoj je komentar upućen neće to uvek shvatiti na taj način.
Drugi deo objašnjenja eksperta za bonton povezan je s okruženjem: na radnom mestu zaposleni ne bi trebalo da primećuju niti komentarišu tuđ izgled kao takav (šef će već opomenuti one za koje smatra da svojim izgledom narušavaju ugled firme, recimo, ako se ne oblače po propisima firme; nečija telesna težina po pravilu ne bi smela da bude razmatrana u tom kontekstu, jer bi to bila diskriminacija; ovde govorimo o pravilima, ne o tome da se pravila ne primenjuju uvek). U svetlu svega objašnjenog, šef je imao pravo da uputi opomenu o kojoj smo pričali, mada, po mišljenju istog tog stručnjaka za bonton, ne bi trebalo da prisluškuje razgovor svojih zaposlenih.
Nije isključeno da će jednog dana i u našim firmama ovakva pravila postati uobičajena. Do tada, ovo ostaje još jedna priča „iz belog sveta“.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com