Jedna od čestih „dečjih kuknjava“ jeste da svi njegovi drugovi imaju više od njega. Bez obzira na to da li je to tačno ili ne, ukoliko porodični budžet ne dopušta da dete dobije veći džeparac, ili iz nekog drugog razloga smatrate da ne treba da dobije više (recimo, mislite da za svoje godine dobija sasvim dovoljno), ne treba da vas grize savest što detetu ne dajete više niti mu treba popustiti – svet neće propasti zbog toga, a za vaše dete je važnije da ume da raspolaže novcem koji ima i da nauči da uvažava finansijsko stanje porodice nego da mu se ispuni svaki hir.
Još jedno od bitnih (i korisnih) pravila jeste: ako dete želi nešto skupo, a finansijsko stanje porodice to baš i ne omogućava, ili jednostavno želite da naučite dete pravilnom raspolaganju novcem, moraće da se odrekne nečeg drugog. To se u praksi najlakše sprovodi tako što, ako su detetu, recimo, potrebne nove pantalone, a želi, umesto „običnih“, neke skupe (firmirane), razliku u ceni dete daje od svog džeparca. Na taj način dete uči da ne može da ima baš sve što mu padne na pamet, ali i da proceni šta mu je zaista bitno da nabavi, da samo odredi prioritete.
Dešava se da dete dobije novac na poklon, od rođaka ili kućnih prijatelja. Taj novac trebalo bi da ostane detetu – može da ga stavi na račun ili drži kod kuće ili troši kako želi; poštujte to njegovo pravo ukoliko želite da ono nauči da poštuje vaše pravo na raspolaganje kućnim budžetom. Naravno, dobra je ideja da dete (naročito mlađe) posavetujete kako da postupi sa većim količinama novca, ali odluka ipak treba da bude njegova. Ukoliko vam je taj novac potreban za rešavanje nekog problema, porazgovarajte sa detetom o tome – i, ako vam ga da, pošteno ga vratite u dogovorenom roku. To je još jedan način da se stekne odnos prema novcu. Ne zaboravite: dete će o odnosu prema novcu najviše naučiti posmatrajući postupke svojih roditelja.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com