Sedite i slušate koleginicu, komšinicu, majku, rođaku, prijateljicu… Njihova priča vam je beskrajno zamorna, da i ne spominjemo to da ste je već sto puta čule i da vam ni prvi put nije bila interesantna. Plus ste još i u žurbi.
Ipak, red je saslušati, red je biti ljubazan, i tako ne progovarate ni reč, nego slušate potpuno vam nezanimljivu priču. Povremeno ispustite neki zvuk ili klimnete glavom, koliko da stavite do znanja da slušate. Ubacite i prigodno: „Ma nije valjda!“, „Strašno!“ i slično. Nadate se da će se razgovor završiti pre nego što umrete prirodnom smrću od starosti. Možda čak i pre nego što pauk koji je shvatio da ste prilično mirni i počeo da plete mrežu na vama odgaji svoje mladunce. Možda se, ako se desi neko čudo, dosadna priča završi dovoljno rano da uspete da stignete na vreme tamo kud ste krenule – mada, za to su već slabe šanse. Svejedno, ćutite.
Zašto tako? Zbog reda i ljubaznosti? Takva isforsirana ljubaznost zapravo nikome ne prija – jer je isforsirana. Vi ste nervozni jer žurite, vaša sagovornica, makar i nesvesno, oseća vašu nervozu pa zato priča sve višim glasom, sve glasnije, sve napornije… Zaista, cela stvar postaje sve neprijatnija i za vas i za osobu prema kojoj pokušavate da budete ljubazni. Ništa se u suštini pozitivno ne dešava.
Neka je i tako – šta učiniti u takvoj situaciji? Samo odbiti da slušate, ma koliko potajno želele da uradite baš to, bilo bi nevaspitano, uvredile biste sagovornicu i posle toga biste osećale krivicu… Umesto toga, pokušajte da budete direktne, ali ne i neprijatne. Otvoreno recite da sada zaista nemate vremena da ih saslušate i izvinite se zbog toga. Izvinjenje možete propratiti smeškom, na osmeh – pa i izvinjavajući – automatski se reaguje pozitivno.
Ovakav direktan pristup može delovati osvežavajuće. Ukoliko ga isprobate, osetićete da je prijatniji nego isforsirana ljubaznost – i to prijatniji i za vas i za vašu sagovornicu.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com