Prosto, odustavši od čaja ili kafe sa šećerom, probleme suvišne težine, avaj, nećete rešiti, s obzirom na to da, svarivši jedan krompir, organizam dobije toliko ugljenih hidrata da se učinak „bešećerne dijete“ svodi na nulu. No, odustajanje od šećera svakako je korisno, pošto postojano korišćenje slatke hrane dovodi do neravnoteže enzima u sistemu za varenje, a u ustima se održava, za mikrobe idealna, lepljivo-slatka sredina, što za posledicu ima brzo kvarenje i propadanje zuba. Pre samo sto godina, ruske devojke iz siromašnih porodica su, pre šetnje sa momkom, veštački crnile svoje zube, kako bi ih ocenili kao perspektivne neveste u čijim se porodicama na stolu redovno nalaze i slatkiši…
Voćni šećer ili čista kristalna fruktoza još je slađa od običnog šećera, a izgleda kao šećerni pesak. Prirodne fruktoze, naravno, ima u voću, a naročito ju je mnogo u medu: oko polovine ukupne težine (med se drugačije naziva i invertni šećer, s obzirom na to da su u njemu zastupljena dva enantiomerna monosaharida iste molekulske formule – glukoza i fruktoza – u približno ravnopravnom odnosu). Dospevši u jetru, fruktoza prelazi u glukozu, ali pri tom ne izaziva izlučivanje insulina u krv, zbog čega se i preporučuje dijabetičarima umesto šećera (saharoze). Fruktoza, uz to, utiče na smanjenje stresa i bolje od običnog šećera snabdeva organizam neophodnom energijom.
Drugi voćni šećer je sorbit. On je svoje ime dobio po oskoruši (njeno latinsko ime je Sorbus). Prvobitno, sorbit se dobijao iz njenih smrznutih plodova, a danas ima široku primenu u konditorskoj industriji. Poput fruktoze, ni on ne izaziva izlučivanje insulina u krv. Istina, za razliku od nje, sorbit nije toliko sladak, ali zato zubima nimalo ne škodi, pošto ga mikroorganizmi nikako ne vole. Ksilitol, kojeg takođe ima u voću, ispoljava aktivno dejstvo protiv mikroba koji oštećuju tkivo zuba i desni.
Ipak, zamenivši šećer ovim prirodnim zaslađivačima, nismo rešili glavni problem čoveka iskvarenog blagodatima civilizacije – prejedanje ugljenim hidratima. Otuda se javila potreba za zaslađivačima koji ne sadrže ugljene hidrate ili ih sadrže, ali su toliko slatki da se mogu upotrebljavati u (sa stanovišta zastupljenih ugljenih hidrata) zanemarljivim količinama. Tako su sintetisani veštački zaslađivači – zamene za šećer, koje, dospevajući na receptore jezika za ukus, izazivaju osećaj za slatko i odgovarajući nervni impuls kojim i mozak biva obavešten o ovom osetu, ali ostaju neškodljivi i bez hranljive vrednosti. Neki, doduše, smatraju da su veštački zaslađivači štetniji od samog šećera. No, to je relativno, pošto se podrazumeva da se svaki zaslađivač čija je slobodna prodaja dozvoljena, sme koristiti u određenim količinama koje su uvek jasno naznačene na pakovanju i, ukoliko se upotrebljava na taj način, ne predstavlja nikakvu opasnost za organizam. O veštačkim zaslađivačima više ćete moći da saznate sutra.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com