„Ona je običnog izgleda.
Nije izazovna i nikada je ne biste primetili na ulici.
Dok muti fil za tortu, njeno troje dece igra se ispred televizora.
Njen muž drema na kauču, on je dobar čovek, brižan i ružan.
To je sve što je htela od života.
To i siguran posao, da doprinosi kućnom budžetu, da joj niko nikada ne prigovori da je lenja.
Njena koleginica je prelepa, ali sama.
Živi sama u stanu prepunom slika, cveća, knjiga i eklektički odabranog nameštaja.
Oduvek je svesna svog izgleda i toga da odudara od ostalih žena.
Gđa Neprimetna želi da joj pomogne i pokazuje joj sliku svog daljeg rođaka na fejsu.
„Jao ne znam, nije mi uopšte lep“, kaže lepa koleginica.
„Ma što mora bre da ti bude lep!“, kaže Ona, „eno ga i onaj moj je ružan, pa šta mu fali…“
Gđa Neprimetna kasnije odlazi kod drugih koleginica, koje su takođe obične i neprimetne kao i ona, ispriča im šta se desilo i onda sve kolutaju očima uz komentare „ma šta je ona umislila, ko je ona?“
Da li se obične žene ikada pomire sa činjenicom da nisu posebne?
Zašto obične i neprimetne žene imaju večiti pik na one žene koje zrače, izazivaju osmehe i želju?
Da li bi Gđa Neprimetna ponudila drugačiju sliku Gđici Posebnoj, da je njen muž lepotan, a ne dobri debeli mrmot.
Da li bi u drugim okolnostima, da je Gđa Neprimetna npr upravnica ženskog zatvora, Gđica Posebna imala tretman kao i sve ostale zatvorenice?“ (ranjeni Zoro)
Napišite i Vi šta mislite o ovoj temi na Forumu Krstarice…
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com