Marija Antoaneta bila je kćerka austrijske kraljice Marije Terezije, koja je imala praksu da ostvaruje savezništva i spoljnu politiku sprovodi preko svoje dece. Tako je najmlađa Marija Antoaneta završila na francuskom dvoru, kao kraljica i supruga Luja XVI. Tokom svog života i nakon smrti, Marija Antoaneta je jednima predstavljala simbol svega dobrog, a drugima svega lošeg vezanog za monarhiju i kraljevsku porodicu. Ovo drugo mišljenje prevladavalo je kroz istoriju a dominantno je i danas.
Slika stvorena i propagirana pred Francusku revoluciju smatrana je vernim i neutralnim opisom Marije Antoanete sve do 20. veka. Izuzetak su bili francuski i strani rojalisti, koju su Mariju Antoanetu dugo vremena smatrali mučenicom.
Ogovaranja i revolucionarne novine dovele su do nastanka gomile anegdota i citata pripisanih Mariji Antoaneti. Najbolji primer je popularna i često spominjana izreka „ako nemaju hleba, neka jedu kolače“. Danas se smatra da je ovaj citat potekao od Žan-Žaka Rusoa koji je jednom prilikom izjavio da je to rekla „jedna princeza“, misleći pritom na suprugu Luja XIV.
Venčanje Luja Augusta i Marije Antoanete održano je 16. maja 1770. godine u Versaju. Nova prestolonaslednica je na svečanoj večeri jela malo, zbunjena i neupoznata sa francuskom kulturom i običajima. Par je zatim otpraćen u bračnu postelju koju je prethodno blagoslovio sveštenik. Bilo je za očekivati da će petnaestogodišnjaci odmah konzumirati svoj brak, ali to se nije dogodilo. U stvari, brak nije konzumiran još sedam godina.
Narod je Mariju Antoanetu dočekao sa oduševljenjem; na njenom prvom javnom pojavljivanju u Parizu 50. 000 ljudi guralo se da vide svoju buduću kraljicu. Isto se, međutim, ne može reći za njenu reputaciju na dvoru. Činjenica da je domovina Marije Antoanete bila dugogodišnji neprijatelj Francuske, nije joj išla u prilog; na dvoru su je zvali Austrijanka. Suočavala se sa mržnjom popularnih dvorskih dama, između ostalih i ljubavnice kralja Luja XV. Du Bari, kurtizana koja se uzdigla do statusa plemkinje, posedovala je određeni politički uticaj zahvaljujući svom intimnom odnosu s kraljem. Ona je već uspela sa dvora da izbaci čoveka koji je organizovao brak između Marije Antonije i Luja Augusta, a ni Mariju Antoanetu nije smatrala simpatičnom. Du Bari međutim, nije uspela da ukloni novu prestolonaslednicu. Marija Antoaneta je iskoristila priliku kad je Du Bari izgubila popularnost i potrudila je da se ukloni sa dvora.
Antoaneta je, iako kilometrima daleko, još uvek morala da se nosi sa konstantnim pritiskom dominantne majke. Marija Terezija je u pismima kritikovala kćerkinu nesposobnost da „probudi muževu strast“. Carica je čak primala tajne izveštaje o ponašanju svoje kćerke na francuskom dvoru od raznih špijuna. U pismima je direktno vređala Mariju Antoanetu, govoreći joj da nema talenta i da je izgubila svoju lepotu. Kako bi zaboravila muževu nezainteresovanost i majčine kritike, Marija Antoaneta je počela da provodi vreme kockajući se. Trošeći novac nemilosrdno i pri tom ulazeći u ogromne dugove, zaboravila je dužnosti prestolonaslednice; deo novca koji je trošila na kockanje bio je predviđen za sirotinju, a drugi deo je trošila na haljine.
Antoanetin brat, Josip II., car Svetog Rimskog Carstva, posetio je Luja i Mariju Antoanetu 18. aprila 1777. godine. Pored Američke revolucije, koju je Luj XVI. podržavao, cara je zanimalo pitanje sestrinog braka. Kralj i kraljica su bili u braku već sedam godina, ali je bila javna tajna da još uvek nisu imali intimne odnose. Car je održao privatne razgovore sa Lujem, a kasnije i sa svojom sestrom, o njihovim bračnim odnosima. Ne zna se šta je to Josip II. rekao kraljevskom paru, ali je zahvaljujući njegovoj intervenciji brak konačno konzumiran. Osam meseci kasnije, kraljica je objavila da je trudna.
Prvo dete kraljevskog para, Marija Tereza Šarlot rođena je 19. decembra 1778. godine. Porođaj je bio težak. Marija Antoaneta je izgubila svest nakon što je lekar slučajno izazvao jako krvarenje. Za vreme porođaja hiljade očiju bilo je uprto u nju, a prozori su morali da budu širom otvoreni kako bi narod mogao da posmatra rođenje prvog kraljevog deteta. Ovu praksu javnog porođaja Marijina Antoanetina majka zabranila je na svom dvoru godinama ranije. Marija Antoaneta je kasnije odbijala da pusti ikog osim lekara u svoje odaje za vreme porođaja. I dvor i narod je bio oduševljen zbog rođenja princeze, ali u isto vreme i pomalo razočaran jer se očekivao muški naslednik. Na Mariju Antoanetu se sada vršio pritisak da rodi sina, što je, uz njeno porođajem oslabljeno zdravlje, bio uzrok pobačaja 1779. godine. Ipak, sina Luisa Džozefa Havijera Fransoa rodila je 22. oktobra 1781. godine. Luj XVI. je svojoj supruzi poručio: „Madam, ispunili ste naše želje i želje Francuske, vi ste sada majka prestolonaslednika.“
Opet je zatrudnela 1783. Istog meseca vratio se francuski veleposlanik iz Amerike, gde je besneo rat za nezavisnost. Marija Antoaneta je, oslabelog zdravlja, pobacila dva meseca kasnije. Nakon pobačaja, Marija Antoaneta se susrela sa još većom brigom: zdravlje njenog sina počelo je da se pogoršava. Već 1784. narod i dvor je prihvatio mogućnost da dugo očekivani prestolonaslednik neće preživeti detinjstvo. Takođe se pričalo i da kralj i kraljica pokušavaju da začnu još jedno dete, za slučaj da Luis-Džozef ne izdrži. Pokušaji su urodili plodom; kraljica je objavila da je trudna u avgustu. Marija Antoaneta je 27. marta 1785. godine rodila drugog sina, Luisa-Šarla. U poređenju sa starijim bratom, novorođeni princ je bio relativno zdrava beba, pa su dvorani počeli da sumnja da on nije kraljev sin, dok drugi poriču da je kraljica imala ljubavnika.
Narod, sve besniji i razdraženiji, počeo je javno da protestuje 1789. godine zbog preterane raskošnosti dvora i premalo slobode koje građani imaju. Sluteći tragediju, cela kraljevska porodica konačno odlučila na beg 21. juna 1791. godine, ali ta operacija bila je veliki neuspeh; porodica je uhvaćena 24 sata kasnije i vraćena u Pariz. Neuspeli pokušaj bega samo je još više ocrnio kraljevsku porodicu u očima izgladnelog naroda. Njen suprug pogubljen je u januaru 1793., a Mariji Antoaneti, koja je do tada bila u kućnom pritvoru počelo je da se sudi u oktobru. Proglašena je krivom 16. oktobra. Istog dana, u rano jutro, straža je došla u ćeliju. Odsečena joj je kosa i svezane ruke. Vođena je ulicama Pariza sat vremena, pre nego je konačno stigla do Trga Revolucije, gde se nalazila giljotina. Tu je sišla s kočije i, dok je posmatrala giljotinu, sveštenik koji je bio u njenoj pratnji joj je šapnuo: „Sad je trenutak madam, da se oružate hrabrošću“. Antoaneta se okrenula prema njemu i s podsmehom odgovorila: „Hrabrost? Trenutak kada će se okončati svi moji problemi nije trenutak kada će me izdati moja hrabrost.“
Legenda kaže da su njene zadnje reči bile upućene sželatu, kom je stala na nogu: „Oprostite, gospodine“
Marija Terezija, najstarija njena kćerka, sada je postalo pravo siroče, njen brat Luj Džozef je umro u 7 godini od tuberkuloze, a Luj Šarl sa 10 godina, takođe zbog tuberkuloze. Njeni roditelji su bili ubijeni, braća i sestre mrtvi, a ona je ostavljena sama u zatvoru. Napokon je u 17 godini 1795. Na slobodi je brzo udata prema dogovorenom braku, za vojvodu d’Angulema, nećaka tadašnjeg kralja Luja XVIII. Život joj se, nakon što je postala vojvotkinja, niti malo nije popravio. Njen brak bio je nesrećan i nikad konzumiran, a tragične okolnosti u kojima je odrasla učinile su je ogorčenom i nesrećnom – pa je većinu života provela u egzilu. Nije nasledila slavnu lepotu svoje majke – imala je loše zube, crveno lice i poprilično muževnu građu.
Marija Tereza je tehnički dobila titulu kraljice Francuske kad je njen suprug nasledio svog ujaka – ali cela je priča trajala tek 20-ak minuta, koliko mu je bilo potrebno da potpiše abdikaciju. Umrla je 1851., u 72 godini, ponovno u egzilu. U svojom testamentu napisala je da oprašta svima koji su joj učinili život nesrećnim, jer time sledi primer svojih časnih roditelja, prenosi Express.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com