Postoje osobe koje kao da ništa u životu ne rade osim što gunđaju. U redu, idu i na posao, spremaju kuću, ali šta god još da rade, gunđaju o svemu, na sve se žale, i to svakome ko hoće da ih sluša (usput će da ogovaraju one koji neće da ih slušaju onoliko koliko bi oni voleli, a to je stalno). Takvo ponašanje ne treba tolerisati.
Da ne bude zabune: naravno da je svakome potrebno da se ponekad požali na svoju muku. Svi imaju probleme, i svakome je lakše kada ga neko sasluša, bar povremeno. Međutim, ne govorimo o takvim osobama, govorimo o onima koji se stalno žale, stalno kukaju, stalno gunđaju, i stičete utisak da im se nikad ništa lepo ne desi. Iz njihove perspektive, verovatno im se i ne dešava ništa lepo – ne može ništa lepo da im se desi, ne ako njihov život čini to da konstantno kukumavče.
Pri tom, takve osobe su veoma retko sklone tome da i one vas saslušaju – ako hoćete i vi njima da se požalite, ili da im date neki savet, ili da bilo šta kažete, najčešće morate da ih prekinete dok pričaju, i to po nekoliko puta, jer će i oni prekidati vas. Nakon razgovora s takvima, najčešće se osećate kao da ste ceo dan dirinčili – nije isključeno ni da vas neko pita jeste li dobro, imate podočnjake i izgledate krajnje iscrpljeno.
Šta s takvima? Nažalost, najčešće nemate mogućnost da im pomognete, jer oni sami ne žele da im se pomogne. Satima će vam pričati o nekom zdravstvenom problemu, ali kod lekara se neće nakaniti da odu, ili će, ako ih uhvatite za ruku i odvučete, otići, zahvaljivati vam, ali ni pretrage ni terapiju neće sprovesti do kraja. Curi im bojler? Ne vredi ni da im date telefon odličnog, poštenog i jeftinog majstora; proteći će bar nekoliko meseci pre nego što ga pozovu – a u međuvremenu će vam svaki dan pričati o problemima koje zbog procurelog bojlera imaju. I tako o čemu god da se radi.
Pošto su vam šanse da im pomognete skoro nikakve, preostaje vam da pomognete sebi, jer je zaista besmisleno da vam svaki čas izvlače svu radost i energiju, kao da nemate drugog posla osim njih da slušate, kao da ne treba i sopstvene probleme da rešavate. Kako pomoći sebi? Tako što ćete takvim osobama strogo ograničiti vreme koliko mogu da vam pričaju, maksimalno na 15 minuta (osim u izuzetnim situacijama tipa da je neko blizak umro – blizak, ne rođak poznanice koju godinama nisu videli) – posle toga im recite da morate da idete, i to i učinite.
Zvuči surovo? Nije, jer ipak morate da mislite i na sebe – a jednom kad otkriju da ama baš niko neće da sluša njihovu kuknjavu, ovakve osobe neretko počnu da stvarno rešavaju svoje probleme, pa čak i otkriju poneku radost u životu. Time što ih konstantno slušate zapravo im ne činite nikakvu uslugu, jer ih samo ohrabrujete da nastave sa samodestruktivnim ponašanjem – bez tog ohrabrenja, ponekad se čak desi da im se život poboljša.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com