Greške se dešavaju svakom, nekad s manjim, nekad s većim posledicama. Dodatni problem napravi to kada se zbog neke greške osećate krivi godinama ili i decenijama kasnije, i time opterećujete sebe.
Kaže se da ko radi, taj i greši, kao i da je ljudski grešiti. I to je tačno. Nema nikoga ko bar nekada nije pogrešio. Nekada se radi o sasvim sitnim stvarima, a nekada i o krupnijim. Ima ljudi koji su u stanju da sebi oproste to što su pogrešili, ali ima i onih koji to ne umeju, već ih greška izjeda i to ne prestaje. To nema uvek veze s tim koliko je greška bila velika; ima onih koji će zbog najobičnije sitnice godinama da krive sebe.
Kada napravite grešku, dobro je ne bežati od toga, naročito ne pred samim sobom. Priznajte sebi da ste pogrešili, jer ako to ne učinite, ta greška će nastaviti da vas proganja, čak i ako nikada niko drugi za nju ne sazna. Vama će ostati saznanje da ste to (šta god to bilo) uradili, pokušavaćete da zavarate sebe, ali će vas to na ovaj ili onaj način proganjati dokle god ne priznate sebi da ste, eto, pogrešili. A kad priznate to sebi, pokušajte da popravite ono što ste učinili (koliko god to bilo moguće u datim okolnostima, nekada ne možete ništa da učinite, ili biste dodatnim "petljanjem" samo pogoršali stvari), i onda sebi oprostite grešku, i nastavite sa svojim životom.
Znamo da to neretko uopšte nije lako. Recimo, zbog trenutka vaše nepažnje vaše dete se povredilo i, iako je od tada prošlo dvadeset godina, vaše dete i dalje ima ožiljak od te povrede. Vidljiv ožiljak koji vas pri svakom susretu podseti na to do čega je vaša nepažnja dovela. Nije lako tako nešto oprostiti sebi, ali setite se da je vaša greška stvar prošlosti, a prošlost nije moguće izmeniti. Iz nje se može naučiti, pa da slične greške ne ponovite, ali ne može se promeniti, i zato nema smisla da i dalje krivite sebe. Bilo je, prošlo je, nećete više, život ide dalje.
Ali, kako da u navedenom slučaju oprostite sebi, kad vas svaki pogled na vaše dete podseća na to do čega je vašom nepažnjom došlo? Tako što ćete podsetiti sebe da se odnos između vas i vašeg deteta ne svodi samo na tu jednu stvar. Setite se svega što ste detetu pružili, svega što ste za njega učinili, pogledajte u kakvu je divnu osobu izraslo, setite se koliko ste ponosni na njega. Vaša nepažnja vam nije upropastila dete, zar ne? Jeste, pogrešili ste, ali ste učinili i mnogo toga dobrog, zar ne? Priznajte sebi grešku, ali priznajte sebi i ono dobro što ste učinili, i osećaj krivice bi mogao da bude ublažen. A ako redovno, kad vam se osećaj krivice javi, podsetite sebe na dobre stvari koje ste uradili, vremenom ćete moći i da oprostite sebi, da prestanete da živite u prošlosti i iznova preživljavate taj loš trenutak, i nastavićete sa svojim životom. Takođe, nastavićete da činite i dobre stvari, tako da definitivno niste grozna osoba koja samo čini užasne stvari.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com