Često se spominje da je dobro biti iskren, kao i da je dobro biti svoj, ne folirati se, ne plašiti se reći šta zaista mislite. I sve to stoji – ali postoje i pravila pristojnosti i neugrožavanja drugih, tako da "samo sam bila iskrena" nije dobro opravdanje za povređivanje drugih.
Recimo, neko se vrlo iskreno oseća besno, i to osećanje izrazi tako što udari nekog (da ne pominjemo sad teže slučajeve). Ili, ona je načula nešto o promiskuitetu neke koleginice, pa je naziva pogrdnim imenima – samo iskreno izražava svoje mišljenje. Neka žena s teškom mukom se rasplakala, a "iskrena osoba" je nazove cmizdravicom. I tako redom.
U velikom broju slučajeva nije neophodno biti ni iskren ni neiskren – svoje mišljenje je moguće zadržati i za sebe, ne naturati ga onima koji za njega nisu ni pitali niti ih zanima; ako vas neko baš pita, postoje situacije kada je bolje izbeći odgovor ili reći nešto neodređeno nego biti iskren i time uvrediti nekoga. Slično je i s izražavanjem osećanja – ima dosta situacija kada je sopstvene emocije bolje zadržati za sebe, a one negativne izbaciti onda kad time nećete nikog da povredite (recimo, ne morate nekoga da izudarate da biste izbacile bes iz sebe, možete i da optrčite nekoliko krugova, plus je to i zdravije).
Nismo za laganje niti za foliranje. Ali, isto tako, nismo ni za "istinu i iskrenost po svaku cenu", ne onda kada bi to nekog povredilo. U svemu je potrebno naći neku meru, kako u iskrenosti, tako i u suzdržavanju; "Samo sam bila iskrena!", nije opravdanje kad nekog povredite. Osobi koja tako postupi neko bi mogao iskreno da kaže da je aspida nesposobna da bilo koga zadrži uz sebe, pa bi se ona uvredila i bila povređena, bez obzira na to što je osoba koja je to izgovorila "samo iskreno izražavala svoje mišljenje".
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com