– Godinama nisam mogla da zatrudnim, iako smo muž i ja imali redovne odnose. Osećala sam se neispunjeno i ponekad tužno.
Kao da je mom životu falilo još samo to – da postanem majka! Sve moje drugarice već su čuvale svoju decu. Ginekolozi su govorili da je sve u redu. Sve dok se nisu setili da moj suprug uradi spermogram. Ispostavilo se da je bio loš – priča B. R. (39) za „Alo!“ i dodaje da, kada su joj predočili opciju vantelesne oplodnje, nije časila ni časa zbog svojih godina. Pozajmili su 3.500 evra za privatnu kliniku, jer u državnoj nije bilo teorije da stigne na red.
– Počela su testiranja i analize. Bila sam prepuna različitih emocija. Ushićena jer konačno radim na tome da bih postala majka, preplašena zbog hiljade pitanja u glavi posle posete svakom mogućem sajtu koji ima veze sa tom metodom. Svi rezultati bili su u redu. To me je umirilo. Ali samo nakratko – priča B. R. i dodaje da ju je lekar onespokojio kada je rekao da nije problem samo spermogram, već i njena životna dob, jer je s godinama kvalitet jajnih ćelija lošiji.
– Bila sam uplašena, ali sam čvrsto verovala da ćemo uspeti. Trećeg dana ciklusa, otpočela je hormonska terapija, takozvana stimulacija. Ona je imala za zadatak da stimuliše moje jajnike da stvore što više jajnih ćelija. Na kontrole ultrazvukom išla sam svaki treći dan. Tokom tih dana znala sam da promenim raspoloženje 1.000 puta. Plakala sam što nismo mogli prirodnim putem da napravimo bebu, onda bila besna, pa se smejala – navodi ona i nastavlja:
– Doktor je 12. dana rekao da je sve spremno da mi se uzmu jajne ćelije. Primila sam takozvanu stop injekciju, koja zaustavlja proces stimulacije, i već narednog dana bila na ginekološkom stolu. Rekla sam sebi pre nego što su me uveli u anesteziju: „To je to. Smiri se. Sve će biti u redu!“, i ničega se više nisam sećala – priča ona. Kaže da se po buđenju iz anestezije rasplakala.
– Posle tri dana, lekar me je pozvao i kateterom mi je embrion vratio u matericu. Nisam smela da zakoračim! Plašila sam se da će sve to da mi iscuri. U najluđem strahu došla sam kući i legla u krevet. Bože, samo da ta mala loptica uspe da se zakači. Tako sam ležala četiri dana. Onda sam ustala. Nisam radila ništa teško. Pomišljala sam da osećam da sam trudna. Govorila sebi da je suviše rano za to. Nisam htela da dopustim sebi da se nadam. Strepela sam od prvog testa koji je trebalo da uradim za šest dana od tada. Otišla sam bez ikakvih emocija u laboratoriju. To je bilo čudno jer prethodne noći oka nisam sklopila. Nisam želela da znam rezultat – iskrena je ona.
Test je bio pozitivan i tako njena priča ima srećan kraj! Ipak, naša sagovornica kaže da bi ponovo pokušala i da nije uspelo. Dok ne uspe!
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com