U većini formulara – počev od fakultetskih preko onih za dobijanje vize, a zaključno sa formularima za popis – kategorija „domaćica“ podvedena je pod stavku „nezaposleni“. Čak i ukoliko se izuzme negativna konotacija ovakvog postupka i očigledno odsustvo vrednovanja kućnih poslova, ostaju direktne posledice: savremeno društvo i dalje ne vrednuje rad u kući, pa ga stoga i ne plaća.
Ova situacija najčešće u javnosti nije prepoznata kao problematična: međutim, pojedini slučajevi govore da i ne mora biti tako. O tome svedoči i vest da je tajvanski parlament u utorak prihvatio predlog zakona prema kojem rad u kući mora biti plaćen osobi koja ga obavlja. Nezavisno od pola supružnika, osoba koja eksterno zarađuje platu ima obavezu da izmiri sve troškove porodice, a ostatak novca podeli sa drugim supružnikom „na ravne časti“.
Naravno, ovaj zakon je u većoj meri namenjen ženama, budući da one u značajno većem procentu ostaju kod kuće i odgajaju decu. Deo novca koji supružnici dele u zakonu je označen kao džeparac, da bi se izbegao previše oficijelan prizvuk reči plata. Novi zakon nije diskriminatoran: isti uslovi važe i za ženu koja zarađuje i za njenog muža koji obavlja rad u kući (što je, svakako, manje čest slučaj).
Eventualne nesuglasice ili svađe kada je novac u pitanju više ne spadaju samo u domen privatnog: ukoliko se par posvađa oko novca, slučaj može biti iznet sudu. Ovim zakonom je stara boljka patrijarhalnog društva ako ne izlečena, a onda barem tretirana na odgovarajući način, što je prvi korak ka potpunom „oporavku“.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com