Kada se o letovanju radi, za veliki broj ljudi je ista priča. Svake godine sebi kažu „nikad više kao prošle godine“ – neće opet ići autobusom, ovog puta uzeće sobu u nekom pristojnom hotelu, otići će u mesto gde redovno ima vode, gde se na kafu ne čeka pola sata, a kad kafu popijete, još sat vremena dok vam je neko ne naplati, gde su plaže lepo uređene… Šta ispadne od tih obećanja koja date sebi? Evo kako stvari najčešće izgledaju.
Imali ste drugačije ideje, ali, eto, opet je ispalo da je najpovoljnija varijanta u privatnom smeštaju, za male pare.
Avionom je ispalo da ne možete da idete, karata za voz više nije bilo, što je značilo da ćete se opet jako dugo voziti autobusom u kome klima vrlo brzo prestane da radi, ali se zato sve vreme (veoma dugog) puta čuju dečica koja kukaju zbog vrućine. Pauze na putu su pored kafana koje vas plaše i čijem toaletu ne želite ni da priđete, pa razgledate unaokolo ne biste li našle dovoljno zgodno žbunje. Nakon dosta truckanja bubrega, i to putovanje se završi i vama se, uprokos svemu, osmeh širi licem – najzad, more!
Smeštaj i ne izgleda toliko tragično loše, samo kad još ne bi bilo „domaćih životinja“ kao što su škorpije, povremeno neki insekt koga ne prepoznajete (manje-više za guštere, oni su napolju i nekako simpatični). Hranu ili spremate sami (o, ne!), i to ako imate vode (uf, to tegljenje flaširane vode), ili negde uplatite tri obroka dnevno (što može super da ispadne, ali i ne mora). Dobro, nije sve to bitno, more je bitno, hoćete na plažu!
Plaža je dovoljno daleko da ćete pešačenjem do nje i vraćajući se sa nje uspeti sasvim solidno da stešete liniju. Na samoj plaži je gomila otpadaka, hladovina je zauzeta, veći deo zakupila je neka kompanija koja zahteva da iznajmite njihove stolice ili ležaljke ako ćete biti na tom delu plaže, nekako nađete sebi „mesto pod suncem“ gde vas peskom ili šljunkom zasipaju dečica u trku, povremeno vas polivajući vodom iz kantica. More bi moglo i čistije da bude, ali more! Tu ste!
Ispijanje kafe u kafiću traje minimum sat i po, zbog čekanja na uslugu i naplatu. Nema veze, već ste navikli da nosite sa sobom časopis ili knjigu. Još ćete se i obrazovati. Dani su vam manje-više rutina – posle doručka plaža, posle ručka plaža ili prvo dremka dok ne prođe najjače sunce pa plaža, posle večere šetnja uz sedenje u kafiću.
Tako prođe i tih desetak dana letovanja, ponovo se truckate autobusom, a male beštije, pardon, deca, kmeče, nekako i to preživljavate i vraćate se kući. Ponovo obećavate sebi: nikad, ali nikad više ovako! Nema šanse!
Opet, dok prepričavate prijateljicama kako vam je bilo na letovanju i šta vam se sve izdešavalo, smešite se i shvatate da je na neki način ipak bilo zabavno i da se jeste odmorili, opustili i „napunili baterije“. Ipak, nikad više tako! Bar ne do sledeće godine.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com