Probleme imamo svi, i svako se s njima bori onako kako ume. Neki, prilikom rešavanja problema (mada u tom slučaju ne može zaista biti reči o rešavanju), uvek biraju liniju manjeg otpora, jer im tako deluje lakše. U tom trenutku možda jeste lakše, ali će kasnije napraviti znatno veće probleme.
Ići linijom manjeg otpora slično je onome što neuredne i lenje domaćice ili kućne pomoćnice po stereotipu rade: guranje prljavštine pod tepih. Premda to može nakratko da posluži kako biste sebe i druge zavarali da ste rešili problem, na duže staze prljavština (to jest, problemi) samo se gomilaju i uvećavaju, a u međuvremenu ste na gomili prljavog (ili na gomili prikrivenih problema koji samo čekaju da vam naprave žestoku glavobolju, ako ne i gore).
Recimo, postupak kome neki pribegavaju s decom – čim dete zaplače, dobije ono što traži, šta god to bilo; ako hoće cuclu i sa pet godina, može, ako neće povrće i hoće samo slatkiše, može i to, samo bi sedelo za kompjuterom i ništa ne bi učilo, može i to… Rezultat takvog postupka znamo, dete zbog korišćenja cucle kad je postalo previše staro za nju ima krive zube (odbija da nosi fiksnu protezu kako bi ih ispravilo), zbog previše slatkiša a premalo druge hrane ima gomilu problema sa zdravljem, nije sposobno da izvrši nikakvu obavezu – i roditelji tad ne znaju šta bi s takvim detetom, pa ga poput vrućeg krompira dobacuju kome stignu.
Ne kažemo da je apsolutno zabranjeno ići linijom manjeg otpora. Nije. Kada ste pretrpani gomilom obaveza, bude neophodno napraviti prioritete, i neke stvari će biti obavljene linijom manjeg otpora inače biste samo tapkale u mestu. Međutim, ne treba linijom manjeg otpora ići stalno, jer time samo štetite i sebi i drugima, naročito deci ako su i ona uključena, jer ona dobrim delom od roditelja uče kako se s problemima izlazi na kraj i šta je ispravno postupanje.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com