Premda je taj običaj još uvek znatno češći u Americi nego kod nas, ni kod nas nije nepoznat: za neku prigodu kada je prikladno dati poklon, osoba vam praktično naruči šta da joj donesete. Neki to smatraju zgodnim, a neki uvredljivim i besmislenim.
S jedne strane, kad vam neko kaže šta da mu kupite (za venčanje, rođendan, Novu godinu i slično), ukoliko to i kupite i darujete toj osobi, znaćete da je dobila ono što je želela, da niste pogrešile prilikom odabira poklona. Uz to, danas kada se mnogi žale da nemaju vreme ni za šta i samo traže načine kako da ga uštede, ovo jeste metod uštede vremena – ne morate da obilazite raznorazne radnjice i smišljate šta bi se toj osobi dopalo i/ili moglo da joj bude potrebno, nego lepo odmah kupite ono što vam je tražila. Zaista praktično, samo…
Samo, poenta poklanjanja i jeste u tome da vi bar neko vreme provedete razmišljajući o toj osobi i o tome čime da je darujete, šta bi je obradovalo. Prilikom poklanjanja pažnja je ta koja se računa; kada samo donosite naručeno, nestaje te magije poklanjanja, nestaje radosti, umesto da sa zahvalnošću primi poklon od vas a sebi sama kupi ono što joj je potrebno, ta osoba pošalje vas da joj to donesete. Ako se već tako razmišlja, onda je najpraktičnije davati ljudima novac, ili, još bolje, ukinuti poklanjanje kao takvo, pa da svako sam sebi kupi ono što mu treba (na ovo bi se pobunili oni koji prijatelje iskorišćavaju za to da im ovi nabave pokućstvo i ostale potrebne stvari). Eventualno, davanje novca umesto poklona u nekim prilikama može da bude praktično, recimo, kako bi se izbeglo da mladenci dobiju pet pegli, osam miksera i tri tostera.
Biranje poklona i čin darivanja su divni običaji kojima se pokazuje pažnja prema nekome do koga vam je stalo. Ako se to zameni naručivanjem, tu prestaje pažnja i lep međuljudski odnos i sve se pretvara u praznu, hladnu formalnost. Vreme i energiju ne treba štedeti na onome što nam donosi najviše radosti u životu – lepim odnosima s drugim ljudskim bićima.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com