Odraslima problemi dece neretko izgledaju kao nešto sitno. „Objektivno“ gledano, to možda i nisu veliki problemi, ali se detetu svakako čine važnim, i nikako ih ne bi trebalo ismevati niti omalovažavati, već treba saslušati dete i biti tu za njega.
Tipičan primer: ćerkica ispriča mami da se posvađala s drugaricom u vrtiću, možda su se i potukle, izjavi da mrzi tu devojčicu i da nikada više neće da razgovara s njom. Na takvu priču mnoge majke lakonski odgovore: „Pomirićete se vi već“, ili nešto slično. Premda je odgovor nesumnjivo tačan, to neće pomoći detetu čija su osećanja povređena, a sada mu još i mama svojim ponašanjem pokazuje da to što je ono povređeno ne smatra ozbiljnim ni vrednim slušanja i utehe. Moguće je da će dete progutati suze na takav odgovor i da će, spolja posmatrano, delovati kao da je naučilo da ne uzima takve svađe ozbiljno, ali će u sebi patiti i početi da veruje da ne vredi da se otvori i požali mami, jer ga mama ionako neće razumeti. To onda ostane kao stav i u kasnijim danima – ne poveravati se majci jer tu neće naći podršku.
Šta učiniti? Pažljivo saslušati dete, ma koliko vam njegove žalbe delovale kao nešto sitno, neozbiljno, „dečije“. I dete ima osećanja, ništa slabija zato što su dečija, i moguće ga je povrediti. Nakon što dete saslušate, pustite ga da se isplače ako mu je to potrebno, recite mu da ga razumete, pitajte ga kako se oseća. Ako mu je potrebno da priča i priča o onome što se desilo, slušajte ga, koliko god da traje (ako ikako možete da nađete vremena za to). Kada se malo smiri, možete, ako je potrebno, da ga posavetujete, možete i da mu ispričate neko sopstveno slično iskustvo i šta je posle toga bilo, kako ste se vi posvađali pa pomirili s drugaricom, i opet ste se lepo igrale.
Na taj način dete uči da je mama tu za njega, da može da joj se poveri i da joj veruje, i kasnije u životu zadržava naviku da to čini, i onda kada, zajedno s detetom, „porastu“ i problemi.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com