Uvek je bilo onih koji su bili toliko pretrpani obavezama da im se čini da će "poludeti" od toga, da ne stižu ni da dišu. Danas, uz ubrzani tempo života, ta pojava je sve češća – ali kao i nekad, i danas je to vrlo često u dobroj meri posledica ličnog izbora.
Na šta mislimo? Kako posledica ličnog izbora kad zaista mora toliko toga da se obavi? Posao, uz čest (uglavnom neplaćen) prekovremeni rad, pa kuća, deca, bračni partner, roditelji bi takođe nešto hteli, svi bi nešto hteli… Gde je tu izbor, kad ima toliko mnogo stvari koje morate da uradite?
Ljudi pretrpani obavezama nekada dođu i kod psihologa, da potraže savet i pomoć, jer im se čini da će "pući" od toliko stvari koje moraju da urade, da će se u nekom trenutku samo srušiti, mada im ipak nekako uspeva da sa tim izađu na kraj. I ono što analiza najčešće pokaže, kad se vidi šta sve neko radi i zašto, jeste to da je to u velikoj meri stvar izbora te osobe. Ne mora baš toliko da se napreže na poslu niti da bude "dežurna žrtva" za dežurstvo, ali voli taj osećaj da se bez nje ne može, da se uvek ka njoj okreću kad je nešto potrebno (jeste naporno, ali pruža i dobar osećaj da ste korisni i nezamenljivi). Ne mora kuća stvarno da blista kao apoteka, ali ta osoba voli da sve bude cakum-pakum; čak i kada se požali ukućanima na umor, kao što često čini, od njih zapravo želi pohvalu i divljenje za trud za sve ono što postiže, ne želi da joj kažu da sedne i odmori se. Mogla bi da traži pomoć od drugih, uopšte nije sigurno da bi je odbili, ali voli taj osećaj da sve postiže sama. Nije da stvarno mora da trčkara za sve što joj neko traži, ali voli osećaj da je korisna i potrebna. I tako redom.
Nekada, u razgovoru s psihologom takve osobe dođu do toga da su sebi zaista "natovarile" previše, pa onda analiziraju šta je to gde ne moraju baš toliko da rade (makar se neko i naljutio na njih, kako odjednom neće da budu dežurni potrčko ni dežurna žrtva za dežurstvo) i šta je to gde bi mogli da angažuju i druge da im pomognu. A nekada dođu do zaključka da se tako ponašaju jer im, u suštini, prija da se tako ponašaju; jeste izuzetno naporno, ali donosi i veliko zadovoljstvo. I, jednom kad postanu svesni toga, nastave tako da se ponašaju, znajući da je to, u suštini, njihov izbor, da nisu nikakve žrtve okolnosti, i u toj pretrpanosti obavezama uživaju još i više.
Nije sve u životu stvar ličnog izbora, ali veliki broj stvari jeste, bili mi svesni toga ili ne. Tako je i s pretrpanošću obavezama – na ovaj ili onaj način mnogi je odaberu, makar se kasnije i žalili na to.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com