Nije redak nagon, kad želimo da nas čuju, da povisimo glas, da govorimo što glasnije, da dreknemo ako treba – tako će nas valjda čuti i saslušati. Međutim, psihološki je efikasnije ako glas ne podignete, već ga spustite.
Ako vas niko ne sluša kad vičete, kako će vas čuti kad govorite tiho? U principu, kad neko viče, to shvatamo kao napad na sebe, pa se i ne trudimo da tu osobu saslušamo, osim, eventualno, da iz njenih reči izvučemo nešto što možemo da upotrebimo za kontraargument. Uz to, ljudi su skloni imitiranju i "vraćanju istom merom"; ako neko počne da viče na njih, vikaće i oni na njega, i u opštoj dreci se ništa neće čuti ni razumeti. Stoga, ako se vi utišate, utišaće se i oni.
Pored toga, ono što najviše privlači pažnju jeste promena. Tako ćete privući pažnju kad naglo viknete – ali i kad naglo spustite glas ili ućutite. Kad naglo spustite glas, ljudi se automatski približe, oslušnu, pokušaju da se prilagode promeni. I tada možete reći ono što želite, uz znatno veće šanse da će vas čuti.
Osobu koja često viče malo ko poštuje. Možda je se neko plaši, naročito ako se radi o detetu, ali kako poštovati nekoga ko gubi kontrolu nad sopstvenim glasom, ko nije u stanju da govori normalno? To je još jedan razlog zbog kojeg će vas slabo ko slušati dok vičete; vaše reči neće imati težinu, ljudi će samo želeti/čekati da prestanete.
Tu je i elegancija. Žena će svakako više delovati kao elegantna dama ukoliko tihim glasom i mirno kaže šta ima, nego ako viče kao neka "prostakuša s pijace". Tihi glas ne znači povlađivanje; tihi glas znači da zadržavate kontrolu, da ne dopuštate da vas izbace iz takta, ili da čak i ne primećujete da tu ima nečeg za uzrujavanje.
Glavni razlog da spustite glas umesto da viknete je ipak taj da je tad znatno verovatnije da će vas čuti i saslušati.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com