Mnogima se desilo da duže vreme čine nešto što ne žele, i da pri tom imaju negativne emocije koje kriju i sami od sebe, a kamoli od drugih. Zdravije bi, ipak, bilo priznati sebi šta osećate, a zatim odlučiti šta ćete i kako ćete, nego da samo smišljate izgovore i zavaravate sebe.
Recimo, dosta vam je više što vam majka stalno nešto traži, želite da se više brine sama o sebi, niti je dete, niti je teško bolesna, ali majka vam je, sramota vas je da priznate sebi da želite da vam majka "sjaše s grbače". Ili, dete vam se opet, po ko zna koji put ove godine, razbolelo, i, iskreno rečeno, ljute ste na njega – ali kako sebi priznati da ste ljute na dete, i to još bolesno? Ili, dugogodišnja prijateljica vam po ko zna koji put cvili za pomoć, opet ju je pogodila neka katastrofa, a vi ste zapravo ravnodušne prema njenim mukama jer je otkad je znate u ovoj ili onoj katastrofi – ali kako priznati sebi da ste monstrum koji je potpuno ravnodušan prema nečijoj patnji?
Niste monstrum. Nema ničeg sramotnog u tome da se osećate ovako ili onako. Ljudi smo i potpuno je normalno da budemo ljuti kad nam nešto smeta, da budemo uplašeni, plačljivi, ravnodušni, veseli čak i onda kada to, zvanično, nije društveno prihvatljivo. Niko nije u stanju da stalno bude fin i pažljiv prema svakom i na usluzi svakome, i još da se pri tom oseća zadovoljno, i ničeg monstruoznog u tome nema.
Šta učiniti? Pokušajte da prihvatite da nema ničeg lošeg u tome što se ovako ili onako osećate, i pokušajte da ne skrivate od sebe sopstvena osećanja. Ako se tako osećate, postoji razlog za to, i taj razlog nije taj da ste vi najveća zloća na svetu. Otkrijte razlog; otkrijte šta je to što vam zapravo smeta, i onda će vam biti lakše da nađete način da se ne osećate tako.
Svojim osećanjima ne povređujete nikog, jedino svojim postupcima možete da ih povredite ili im pomognete. Besne ste na bolesno dete, pa šta? Ukoliko se ne istresate na njemu, već ga i dalje negujete, ne činite ništa loše, a ako podrobnije razmislite o svojim osećanjima, možda ćete, recimo, doći do zaključka da ste zapravo besne na sebe jer dete niste zaštitile od bolesti, a kad zatim razmislite o svojim postupcima, možda ćete shvatiti šta ste to pogrešile i doprinele tome da se dete razboli (ne, nije to što niste imale kad da mu svaki dan spremate kuvano), ili ćete shvatiti da niste ništa skrivile i da razloga za bes nema.
Nemojte bežati od svojih osećanja. Ne kažemo da treba da razbijete glavu nekom svaki put kad se razbesnite, daleko od toga, ali to što ćete sebi priznati kako se osećate ne znači da ćete smesta povrediti nekog, samo ćete dobiti priliku da bolje razumete svoj problem, a uz to će doći i veća mogućnost da ga rešite.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com