U različitim časopisima i magazinima, kao i knjigama, često možete pročitati gomilu saveta o tome kako se poneti u ovakvoj ili onakvoj prilici. Ti saveti uglavnom budu akademski i uopšteni (zaista bi bilo neizvodljivo da se svaki od njih precizno odnosi baš na vas), i ako se delimično prepoznate u situaciji i shvatite da niste postupili po datom savetu koji vam se u principu čini razumnim, može se desiti da odmah optužite sebe i nervirate se. A ne bi trebalo.
Neretko ste i bez tog saveta znali kako bi bilo stvarno pametno da postupite, ali to iz nekog svog razloga niste učinili. Recimo, znate da ne treba da popustite detetovom kenjkanju nasred supermarketa da mu kupite neku stvar za koju niste planirali da izdvojite novac, ali vam je lakše da to uradite nego da se natežete s njim dok ono viče, a svi iz blizine vas gledaju s neodobravanjem. Kasnije osećate da previše popuštate svom detetu, strahovito se nervirate zbog toga i osećate se ne baš kao propalitet, ali tu negde – nesposobno.
Normalno je da vas iznervira što opet „niste bili karakter“, ali ne bi trebalo da dopustite da to nerviranje potraje. Pogrešili ste, pa šta? Ako znate kako bi vam bilo pametno da postupite, bilo bi dobro da tako i uradite, ali stvarno nije propast sveta ni ako pogrešite. Naknadno višečasovno ili višednevno nerviranje vam nimalo neće pomoći, samo ćete se osećati još lošije i kao da zaista jeste propast u pitanju.
Kako onda postupiti ako konstantno, uprkos tome što ste svesni da tako ne treba, pravite iste greške? Razmislite zbog čega pravite te greške (recimo, u datom trenutku vam bude lakše da tako postupite), a zatim pokušajte da osmislite strategiju kojom ćete sebi pomoći da grešku ne ponavljate. Pomaže ako za to imate dobru motivaciju; u navedenom primeru s detetom, recimo, motivacija vam može biti znanje da će ne samo vama biti lakše ako istrajete nekoliko puta, dok vaše dete ne uvidi da vaše „ne“ zaista znači „ne“, već i da preteranim popuštanjem zapravo povređujete svoje dete, jer kasnije neće umeti da se snađe u svetu u kome mu neće biti ispunjen svaki hir samo zato što je diglo dreku. Uspelo vam je? Čestitajte sami sebi. Nije vam uspelo? Nije propast sveta i ne maltretirajte sebe višednevnim nerviranjem i uvredama na sopstveni račun.
Sad, ukoliko se radi o zaista ozbiljnim greškama koje svaki put iznova pravite, onima koje mogu dovesti do toga da vi ili neko vama drag bude teško povređen (na primer, muž nasilnik bi mogao da vas osakati ili ubije, vas ili vaše dete, a vi i dalje zavaravate sebe da vas on zapravo voli i da ste same zaslužile batine), rezon „nije propast sveta“ baš i ne može da se primeni. Tada bi trebalo, ako niste u stanju da korigujete ponašanje tako da sebe i najbliže sklonite od opasnosti, pod hitno potražiti pomoć sa strane (roditelji, prijatelji, policija, neko…).
Međutim, ako situacija nije u toj meri drastična, to što niste postupili onako kako bi u teoriji bilo idealno zaista nije nikakva propast.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com