Nekad se desi da pokušate nešto novo, možda i nešto što vam puno znači, što smatrate bitnim – i da u tome omanete. I onda zaključite da to mora da je znak, da niste vi za to, i u potpunosti odustanete. A ne mora tako – možete da uspete, dovoljno je da ne odustajete.
Kada dete prvi put sedne za klavir, ako bi pokušalo da smesta odsvira "Mesečevu sonatu", ne bi mu uspelo. Ni blizu. Ni skalu neće moći iz prve da odsvira. Zamislite da svako dete tako odustane i nikada ne pokuša ponovo. Niko nikada ne bi svirao klavir, kao da je to nešto neizvodljivo – a znamo da postoje odlični pijanisti. Nisu odlični jer su se rodili sa sposobnošću da smesta pročitaju note i da perfektno odsviraju svaki komad, već zato što su učili, vežbali i nisu odustajali.
Slično je i s mnogim drugim stvarima koje pokušavamo u životu. Ne ide iz prve. Ne ide ni iz petog pokušaja. Omanemo. Nekad se baš potrudimo, damo sve od sebe – i omanemo. Dešava se. Svakom može da se desi i to ne predstavlja nikakav misteriozni signal da bi trebalo odustati, da to nije za nas. Kad omanete, jedino značenje toga jeste da ste u tom pokušaju omanule – što ne znači da vam je zabranjeno da pokušate ponovo, i ponovo, i ponovo, i tako sve dok vam ne uspe.
Ne kažemo, dešava se da vas volja za nečim prođe, da to više ne želite i da bi bilo besmisleno siliti sebe da pokušavate nešto do čega vam više nije stalo. Međutim, ako vam jeste stalo do toga, to što ste omanule nije razlog da odustanete – to je samo razlog da ustanete, otresete prašinu s uprljane odeće (figurativno – po potrebi i bukvalno) i da nastavite.
Oni koji uspevaju nisu oni koji nikad nisu omanuli. Oni koji uspevaju su oni koji nisu odustali.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com