Svima nam je potrebno da razgovaramo s drugim ljudima, nekada se radi o ćaskanju, nekada o bitnoj razmeni informacija, dogovaranju, poveravanju o nečemu što nas tišti… Nije uvek lako odrediti dokle bi trebalo ići u poveravanju.
Nekada je potreba da se o nečemu poverite veoma jaka i teško je suzdržati se da ne kažete ništa (pod pretpostavkom da imate nekog ko će vas saslušati, naravno). A opet, moguće je da se, kad potreba za poveravanjem prođe, pokajete zbog onog što ste rekle, bude vas blam što neko zna takav intiman detalj (ili, još gore, što ste izbrbljale tuđ intimni detalj), da i ne spominjemo da nikada ne možete biti zaista sigurni da osoba kojoj ste to poverile neće nikome reći. A ne možete uvek ni da ih krivite što nisu sačuvali tajnu – šta ako ste joj poverili nešto što je za nju bilo preveliko opterećenje, i nije izdržala a da se ne poveri još nekom (ili se poverila dnevniku, koji je kasnije neko pročitao, ili je od onih koji se povere svom blogu, što kasnije bilo ko može da pročita)? I za vas je nekad opterećenje da nešto znate (recimo, da znate da vaša draga prijateljica vara svog muža, jednog jako dobrog čoveka, a vi im još i redovno idete u posetu kao bračnom paru i teško vam je da od tog dobrog čoveka krijete takvu tajnu, a ne želite ni da odate prijateljicu), i radije biste da tu vrstu tajni zadrže za sebe – slično se spram vaših tajni mogu osećati i drugi.
U celoj stvari nezgodno je to što se ne može konkretno reći: e, tu treba stati, o tome-i-tome ne treba nikome pričati. Treba razgovarati s ljudima, i svakako da će dobar deo priče biti manje ili više lične prirode, ali gde je za koga granica razlikuje se od slučaja do slučaja, zavisi od toga kakve su osobe u pitanju, kakve su okolnosti, kakvo je okruženje. Na nekim radnim mestima ne očekuje se nikakvo lično poveravanje među kolegama, i može vam čak ugroziti karijeru ako pričate o ličnim stvarima; u drugim firmama pričanje o ličnom je normalno, i ako niste skloni tome, među ljudima koji su navikli da pričaju o takvim stvarima možete delovati hladno i odbojno i kao da ih gledate s visine. Ni među prijateljima nije uvek lako proceniti, možda će nekome biti opterećenje to što ste mu poverili, možda neće, možda ćete se vi kasnije kajati…
Može da bude dobra ideja pažljivo razmisliti dokle vam je prihvatljivo da idete i u poveravanju i u slušanju (dobro je unapred imati predstavu o tome, da vas nečije poveravanje ne uhvati "na prepad"), i onda to pokušati da nekako uklopite s onim što vam je poznato o vašim sagovornicima i okolinom u kojoj ste (možete i da pitate, ako niste sigurni, da li vašem sagovorniku smeta da pričate o tome-i-tome). A nije loše ni pažljivo razmisliti pre nego što nešto kažete: hoćete li se i sutra, sledeće nedelje, meseca, godine, lagodno osećati znajući da osoba kojoj ste se poverile zna taj intimni detalj o vama (jednom kad ga sazna, ne može nekim magičnim putem da ga više ne zna, nema nazad), ili bi vam možda ipak bilo bolje da to zadržite za sebe.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com