Kontrola rađanja, predmet borbe mnogih konzervativnih institucija nekada i danas, pripada, pre svega i isključivo ženi. Koliko se ova činjenica zaboravlja i negira, svedoče dnevne debate oko abortusa i kontrole nad reprodukcijom oličene u raznovrsnim kontraceptivnim sredstvima i metodama, debate u kojima se često zaboravlja da žensko telo nije mašina za neželjenu reprodukciju, već „vlasništvo“ same žene. U ovom govoru o reprodukciji nedavno se, međutim, pojavio i jedan ekonomski činilac – naime, studija koju su sprovele Ujedinjene nacije pokazuje da je pristupačnost kontracepcije važan faktor u smanjenju procenta globalnog siromaštva.
Ovaj mehanizam nije nikakva misterija: u nerazvijenim zemljama, gde pristup kontracepciji nije jednostavan niti uobičajen, žene bivaju prisiljene da mnogo više rađaju, a ujedno je velika i smrtnost dece usled loših higijenskih i nutricionih uslova. Sa druge strane, u razvijenim zemljama, u kojima veliki procenat žena koristi neki oblik kontracepcije, natalitet biva smanjen u razumnim granicama. Tačnije, negde od 1970-te, ulaganjem u specijalne fondove za obrazovanje, zdravlje i druge potrebe devojčica i žena, razvijene zemlje umanjile su broj rađanja, dok su ekonomski pokazale značajan napredak.
Studija je takođe pokazala da, ukoliko više dece „preživi“ kritičan period detinjstva, žene donose odluku da imaju manje dece. Primeri uspešnog uvođenja ovog pro-female sistema i konsekventnog smanjenja siromaštva jesu Brazil, Meksiko i još neke od zemalja Latinske Amerike.
Problem se javlja kada je u pitanju pomoć nerazvijenim zemljama, kojima je neophodan spoljni priliv novca za prave promene: razvijene zemlje ulažu manje od 1/4 ukupne sume za razvoj osnovnih zdravstvenih programa u nerazvijenim delovima sveta, dok je u 2000-toj godini obećana suma bila umanjena za čitavih 6,1 biliona dolara.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com