Nekad se na poslu desi da dobijete priličnu pohvalu – ali za nešto za šta se zapravo neko od vaših kolega založio znatno više nego vi. Tada se postavlja pitanje da li pohvalu prihvatiti, ili skromno reći da niste vi toliko učinile koliko taj kolega, ili šta tu učiniti.
Recimo, neki projekat je odlično uspeo. Učestvovale ste i vi u njemu, nije da niste, kao što je učestvovalo još nekoliko ljudi, ali se jedna osoba posebno istakla i posebno dobro uradila posao. A onda, kad je pohvala stigla, bila je upućena vama, kao da ste vi najzaslužnije. I prija vam pohvala – a kome pa ne bi prijala – ali se, ako oćutite, osećate nelagodno, kao da se kitite tuđim perjem, a s druge strane, pohvale baš i ne dobijate često, pa ne želite samo tako da je odbacite. Niste sigurne šta bi tu bilo najbolje rešenje.
Neki bi, zaista, pribegli kićenju tuđim perjem, uz obrazloženje da bi tako postupili i drugi, samo da imaju priliku – sigurni su da niko ne bi rekao: "Ma, ne, nisam to ja uradio, koleginica je tu najzaslužnija". Ako već drugi ne bi tako postupili, zašto tako da postupite vi? Zašto da tu pohvalu ne iskoristite za napredovanje ili nešto slično?
Zbog savesti i zato što biste ste se, ukoliko imate savest, "grizle" da nekom samo tako preotmete zasluge. Ne brinite; zaista nije potrebno ni da negirate sopstvene zasluge, kad ih već imate. Sasvim je u redu jednostavno reći istinu.
Kako to učiniti? Tako što ćete se nasmešiti, zahvaliti i reći da ste svi učestvovali u projektu (ili ko je već učestvovao), a da se najviše istakao taj-i-taj. Tako ne negirate sopstvene zasluge, ali i ne prisvajate tuđe.
Da li bi vam taj kolega uzvratio uslugu? Da li bi se i drugi poneli kao vi? To ovde nije toliko bitno – važno je da postupite onako kako osećate da je ispravno, a drugi neka postupaju po sopstvenoj savesti.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com