Mnogima se desilo da ih neko saleće sa žalbama a automatski odbija svaku ponuđenu sugestiju, što ume prilično da nervira. Nekad još i više nervira kad se sami tako ponašate – sami sebe nervirate svojim oklevanjem i neodlučnošću, ne želite ni da razmišljate o tome koliko tek iritirate sve oko sebe pred koje iznosite svoj problem. Srećom, ovo nije nerešivo.
Ukoliko se radi o tome da se neko vama žali (recimo, vaša prijateljica razmišlja o tome da dobije bebu, ali se plaši da zbog toga ne ostane bez posla), a odbija svaku vašu sugestiju šta bi mogao da učini, zastanite, i zatim pitajte nešto ovako: "Vidim da ti je potrebna moja podrška, ali nisam sigurna kakva. Da li želiš da zajedno razmislimo o mogućim rešenjima? Ili da ti smišljaš moguća rešenja, a ja ti kažem šta mislim o njima? Ili samo želiš da ti budem rame za plakanje? Kaži mi šta ti je potrebno od mene, sto posto sam uz tebe". Ako to kažete iskreno, čak i oni koji redovno automatski odbijaju svaki predlog zastanu i razmisle šta je to što im je potrebno i čega se zaista plaše (u pomenutom beba-posao slučaju moglo bi da se radi o tome da se ona zapravo više plaši hoće li biti dobra majka, ili se plaši tako krupne promene u životu, ili…). Lakše je smisliti rešenje kad znate kakav je zaista problem.
Ako ste se vi našli pred sličnom dilemom, o kakvoj god dilemi da se radi, zapišite je. Probajte da naterate sebe da donesete odluku istog trenutka, i osetićete kako vam se neodlučnost i nelagodnost povećavaju, sve vam se čini kao loša ideja. Zatim, umesto toga, prihvatite činjenicu da ste prema tome neodlučne, i da je sasvim u redu što ste neodlučne. Dopustite sebi da, recimo, sledećih sat vremena ostanete neodlučne. Niko neće umreti ako u sledećih sat vremena ne donesete tu krupnu odluku, zar ne?
Sutra pročitajte šta dalje.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com