Lepo je biti pozvan u goste, na neku zabavu. Druženje s dragim ljudima u prijatnoj atmosferi je nešto u čemu skoro svi uživaju. Međutim, dešava se da poziv bude takav da vam se nakon njega nekako baš i ne ide, iako u principu volite takvu vrstu okupljanja.
Moguć primer je sledeći: neko koga znate pravi zabavu ili već neku vrstu okupljanja za određen broj ljudi, i vi niste pozvani, samo ste od te osobe usput čuli za to okupljanje. U redu, niste pozvani, niste pozvani; domaćini imaju ograničen prostor na raspolaganju, a neki ljudi su im očigledno veći prioritet nego vi. Nema problema. Onda neki od gostiju otkažu i vi budete pozvani, onako usput – ništa formalno, poziv je više kao: „E, aj’ dođi i ti“. Nakon takvog poziva, nešto vam se i ne ide, osećate se kao da ste pozvani samo da popunite broj. Pitate se, pošto se radi o ljudima koji vam se inače dopadaju i kod kojih biste rado otišli nakon malo lepšeg poziva (ipak!), da li je u redu da ovog puta odbijete.
Krajnja odluka je, naravno, na vama, a dok razmišljate o tome kakva bi trebalo da bude, razmislite i o sledećem. Da li su vam ti domaćini bliski prijatelji? Takva vrsta neformalnog poziva, i to nakon što je upražnjeno mesto, nije uvek nepristojna – ako se uputi nekome ko je zaista blizak prijatelj, neko kome i inače nije strano da naknadno „utrči“, neko kome ne morate sve da objašnjavate jer će i bez toga znati da niste mislili ništa uvredljivo niti ste bili nepažljivi. Da li su vam domaćini, ili jedno od njih, u toj meri bliski prijatelji? Ako jesu, poziv možete da prihvatite bez prelaženja preko sopstvenog ponosa. Međutim, ako niste toliko bliski s njima, nakon prihvatanja takvog poziva na zabavi biste se osećali kao građanin drugog reda i cela stvar vam ne bi prijala. Tada je sasvim u redu i nimalo nepristojno da poziv odbijete – i to vas ne sprečava da u nekom trenutku u budućnosti, kada vas pozovu učtivo i na vreme kao i sve ostale, poziv od tih istih ljudi prihvatite.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com