Danas je broj žena koje se nalaze na vrhu svojih profesija sve veći, ali i dalje znatno manji u odnosu na broj muškaraca. Razlozi koji žene sprečavaju da dosegnu krajnje granice uglavnom su vezani za (široko rasprostranjen) seksizam, predrasude prema kvalitetu ženskog rada, ali i probleme u vezi sa porodiljskim odsustvom i docnijom brigom oko dece. Da je tako, svedoče mnogi podaci, od kojih navodimo činjenicu da npr. u Lufthanzi svega 50% zaposlenih žena menadžera može sebi da „priušti“ decu. Jedna od top-osoba ove kompanije, generalni menadžer Monika Ruelh, kaže da takva situacija ima veze sa nedostatkom adekvatnih ustanova za čuvanje dece, dodajući da su karijera i majčinstvo često u odnosu „ili – ili“.
Prema novim istraživanjima, šanse koje se pružaju ženama u Evropi da napreduju u svom poslu manje su u odnosu na mogućnosti koje se pružaju ženama u Americi. Ovo se i dalje dešava, uprkos mnogim kampanjama za ženska jednaka prava i naporima da se jednom zasvagda uspostavi jednakost na radnom mestu.
Kao neka od mogućih objašnjenja javljaju se stavovi da npr. postoji nedostatak žena na vodećim pozicijama koje će biti adekvatni uzori za druge žene. Ovo se može dovesti u pitanje: reč je pre o odbijanju da se vrednuju „ženske“ tehnike borbe sa problemom koje se ne okreću (tradicionalno muškoj) agresivnosti, autoritarnosti i hijerarhiji, već kooperaciji i razumevanju.
Dakle, pojam lidera više je nego kompatibilan sa ženom, a njeno manje prisustvo na „prvim borbenim linijama“ produkt je zaostataka iz prethodnih vremena, kada je smatrano da ženi po njenoj prirodi ne pripada mesto vođe. No, to nije tako, a značaj ženskog liderstva jasno ilustruju reči predsednice kompanije Catalyst, Šejle Velington, koja kaže da „žene koje su postavljene na ključnu poziciju postaju magnet za druge talentovane muškarce i žene“.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com