Svaki roditelj se brine za svoje dete i veoma želi da mu dete bude bezbedno. Problem nastaje kad roditelji previše zaštite svoje dete, jer ga tako čine nesposobnim da nauči da se samo brine o sebi – što će, pre ili kasnije, morati, osim ako će život provesti uz roditelje dok su oni živi, a kasnije na brizi negovateljima ili u nekoj instituciji.
Roditelji odvedu dete u vrtić, i čim se dete prvi put razboli, ispišu ga iz vrtića. Kuću drže sterilno čistom, pa dete ne uspe da razvije nikakv imunitet i postane alergično na sve i svašta. Sukobe s vršnjacima rešavaju mu roditelji. Neko podvikne na dete – roditelji odmah oteraju tog nekog. Ne dopuštaju detetu ni da samo pređe ulicu (ovde ne govorimo o dvogodišnjem detetu). Ne dopuštaju detetu ni sendvič sebi da napravi, da se slučajno ne poseče nožem za hleb (opet, ne govorimo o dvogodišnjem detetu). Sve za školu urade roditelji; pošto dete tako ništa ne nauči, niti uopšte stekne ideju da bi nešto trebalo da uči, roditelji srede i da dete ne padne godinu. Kućni poslovi, obaveze? Ništa od toga, da se ne muči dete, da se ne povredi. Dete stalno mora da nosi mobilni telefon uz sebe, baterija stalno treba da bude puna, ako se makar malo udalji od roditelja, da može da ih pozove (kako li smo svi mi odrasli bez mobilnih telefona, neki i bez fiksnih?). I tako redom.
Efekat takvog ponašanja bude taj da dete ispadne potpuno nesamostalno, bolešljivo i lenjo. Niti nauči da se brine o sebi, niti mu uopšte padne na pamet da bi to trebalo da nauči. Ne stekne ni bilo kakve veštine kojima bi sebi obezbedilo opstanak. U nekim slučajevima dete se pobuni protiv takvog ponašanja, beži od kuće, postane delikvent ili nastrada. Nekad jednostavno ostane nesamostalno – poput, recimo, nezaposlenog četrdesetogodišnjaka koji nikad u životu nije radio, još uvek živi s roditeljima i s njima će i ostati do njihove smrti, a ko će se posle o njemu brinuti – ko zna.
Ne kažemo da decu treba odgajati kao male Spartance, ako prežive, dobro je, ako ne, pa, slabići ionako nikom nisu potrebni. Ne treba. Međutim, treba ih naučiti da se osamostale, ne treba ih štititi od svakog, pa i najmanjeg rizika, od svake kijavice, svakog ogrebanog kolena… Treba ih, tokom godina i u skladu s njihovim uzrastom, naučiti da se s nedaćama izbore sami, da umeju da se o sebi brinu sami – tada će biti ponos svojih roditelja, i tada će umeti da od svog života naprave ono što žele.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com