Slika princeze – prelepe, uzvišene i sasvim posebne devojke koja čeka da bude otkrivena od strane „onog pravog“ – i dan-danas ostaje želja mnogih žena. Nedostatak kraljevskih insignija nije važan – u to nas je, ako ništa više, ubedila holivudska storija o Pepeljugi, koja u prašini i dronjcima sija poput dragog kamena. Čak i najneuglednija među neuglednim gajiće ovaj dečji san o „dragulju u prašini“ i čekati da princ na belom konju konačno naiđe.
Ovaj metod iščekivanja nije, međutim, sasvim efikasan, te se ponekad desi da prođe i čitav život, a da se visoki i vitki mladić zagubi negde na svom putu. Da li je, onda, bolje ostaviti se čekanja i poći u potragu za pravim, pa makar to koštalo pozicije sa početka priče i iziskivalo zamenu uzvišene, nepokretne devojke nekakvom Amazonkom, koja ide u susret životu?
Odgovor je – da. Nažalost, danas je i dalje na snazi pozicija bespomoćne princezice umnogome potkrepljena slikama u medijima koji sve uspešnije simuliraju život. Primer za ovo su „poslednje legende o princezama“, bila to Grejs Keli, princeza Dajana, ili neka treća ličnost. Žene širom sveta gutale su ovo priče, kupovale časopise posvećene dotičnim damama, rečju – živele nečiji tuđi život.
Suviše je lako misliti u ustaljenim kategorijama i sve detalje svesti na crno-belu sliku. Uostalom, šta je sa tzv. „zlim sestrama“, koje su nekako ostale u zapećku na kraju cele priče? One su, za promenu, morale da se potrude oko osvajanja princa (setite se samo tuče oko haljina iz crtanog filma) i nisu bile savršene – čangrizave, ružnjikave i, iznad svega, moguće. Možda ponekad (makar na kratko) treba odigrati poziciju zle sestre – biti princeza zauvek nosi izvesnu dozu monotonije.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com