Jedan od najvećih preokreta u modi koji se dogodio u proteklih nekoliko vekova jeste žensko preuzimanje jednog tipično muškog odevnog predmeta, a to su pantalone. Vinovnice ove modne revolucije bile su dame koje su volele da voze bicikle.
Biciklistička groznica obuzela je Evropu i Ameriku u poslednje dve decenije 19. veka. Pronalazak bicikla izazvao je pravu epidemiju interesovanja za biciklizam ili, kako se tada govorilo, za „pedaliranje“.
Prvih godina svog postojanja, bicikl je smatran isključivo muškom „igračkom“. Zaista, kako da doterana dama, u dugačkoj suknji, sedne na bicikl i da okreće pedale? Svi bicikli su u početku bili isključivo u muškoj varijanti, s visoko postavljenom horizontalnom cevi okvira.
Pokušavajući da reše problem „biciklističke jednakosti polova“, tvorci bicikla su pokušali da ponude biciklističko sedlo za damsko sedenje — po analogiji sa damskim sedlima za jahanje: predstavnica nežnijeg pola sedela bi bočno, spustivši noge s jedne strane okvira i pokrećući bicikl samo jednom pedalom. Možda je ova ideja bila prihvatljiva iz ugla tradicije i morala, ali u praksi… Bilo kako bilo, ideja je odlučno odbačena.
Uskoro se pojavila nova spasonosna ideja: konstruktori su izradili bicikle s otvorenim, damskim okvirom. Sada su zaljubljenice u „pedaliranje“ morale da se prilagođavaju vožnji ovakvih dvotočkaša. Prvo su nosile tradicionalnu odeću za šetnju: suknja do peta, dvostruki mider, žaket, rukavice do lakata, koketni šešir ili kapica s velom… Lepo, ali krajnje neudobno!
Dame-biciklistkinje morale su da odustanu, pre svega, od vela: on je ozbiljno ometao praćenje brojnih opasnosti na putu. Zatim je došao red na modernizaciju suknji. Prilikom brze vožnje, one su se širile i pretile da se zakače za točak ili lanac. Neke gospođice su smislile kako da reše ove nelagodnosti: počele su da prišivaju s unutrašnje strane suknji veliku olovnu dugmad.
Još jedno usavršavanje suknji pomoglo je damama da izađu na kraj s drugom neprijatnošću. Dugačke suknje tokom vožnje nakupljale su prljavštinu koja leti ispod prednjeg točka. Zbog toga su došle na ideju da donji deo haljine opšiju mušemom.
Među ljubiteljkama „pedaliranja“ bilo je mnogo inovativnih dama. Jedna od njih je, na primer, sablaznila sve svojeručno sašivenom odećom — suknja je mudro bila ušivena tako da su ostala samo dva mala otvora za noge, zbog čega se nije podizala čak ni pri jakom vetru.
Škotska biciklistkinja, gospođa Belgrejv, proslavila se stvaranjem „prevrtljive suknje“. Ideja je bila genijalna: na običnu suknju do peta bila su prišivena tri rajsferšlusa, po jedan sa strane i jedan spreda. Pokreti žene u ovakvoj suknji podsećali su na podizanje i spuštanje roletni. Vožnja bicikla u ovoj varijanti bila je ugodna gotovo koliko i muškarcima.
Ipak, sva ova otkrića nikako nisu uspevala da reše glavni problem: „pedaliranje“ u teškoj suknji, koja sa svih strana okružuje noge, bilo je veoma zamorno. Zbog toga su dame sa zavišću gledale svoje saputnike koji su šepurili u pantalonama.
Najsmelije gospođice bi se ponekad, ipak, usudile da se preodenu u muško odelo, da sakriju lokne ispod džokejske kape i da tako maskirane krenu u vožnju bicikla, razmišljajući sve vreme: „Šta ako me neko prepozna? Kakav će to biti skandal!“
Među biciklistkinjama se, najzad, našla odlučna osoba, koja je izvela revolucionarni preokret u damskoj biciklističkoj odeći.
Engleskinja, gospođa Blumer, prvi put se javno pojavila na biciklu odevena u takozvano „racionalno odelo“ koje je sama izmislila 1891. godine. Novina je ubrzo postala vrlo popularna među evropskim i američkim biciklistkinjama. Tadašnja štampa je često pisala o ovom fenomenu.
Evo kako je izgledala najmodernija odeća biciklistkinje pre 125 godina: široke pantalone-šalvare malo ispod kolena, čarape s podvezicama, mala bela košulja, preko nje brokatni prsluk s metalnim dugmićima, mala kravata jarke boje, rukavice do lakata i crni filcani šešir.
Javnost je burno reagovala na pojavu „racionalnog odela“ u svakodnevnom životu, tako da sledebenicama gospođe Blumer nije bilo lako. Često su im na gradskim ulicama pešaci zviždali i pratili ih podsmehom. Mnoge engleske novine su pisale o slučaju u Birmingemu, kada je damu koja se vozila parkom u takvoj odeći, policajac zaplašio sastavljanjem izveštaja povodom uvrede ženske stidljivosti. Takvi incidenti s policijom počeli su da se ponavljaju i u mnogim drugim evropskim gradovima. Ponegde su dame u pantalonama bile i privođene, pisane su im kazne.
Ipak, udobnost biciklističkog odela bila je nesporna. Da bi se ova odeća legalizovala 1897. godine u Oksfordu je sazvan Međunarodni kongres racionalnog odela koji su organizovali ženski biciklistički klubovi. Engleze je najviše šokiralo to što je na skupu učestvovalo mnogo predstavnica višeg sveta. Kongresom je predsedavala vikontesa Gaberston, na čiju je inicijativu usvojena odluka da se na sednicu ne pusti nijedna žena u običnoj haljini, tako da su sve učesnice morale da budu u „racionalnim odelima“.
Stvar je išla dotle da na mesta u sali koja su bila odvojena za novinare nisu pustili dopisnicu „Dejli telegrafa“ koja je bila odevena po poslednjoj pariskoj modi.
Nakon nekoliko dana burnih rasprava, Kongres je pripremio obraćanje rukovodstvima najvećih evropskih gradova s molbom da ne sprečavaju korišćenje „racionalnih odela“.
Borba za pravo žena da voze bicikle u pantalonama, ili makar u suknjama do kolena, trajala je godinama. Slavna Sara Bernar nikako nije mogla da se pomiri s ovim trendom: „Kratka suknja mojih savremenica biciklistkinja, priznajem, mene šokira!“
Vlasti Čikaga su, recimo, brzo utvrdile zakon koji damama dozvoljava da se pojavljuju u javnosti u biciklističkim odelima, ali samo u potpuno zakopčanim jaknama i širokim pantalonama do članaka. „Zabranjeno je da se vidi bilo koji deo čarapa“, glasila je kategorična odredba u novom gradskom zakonu.
U Rusiju je moda „racionalnog odela“ stigla 1893. godine, kada je jedna peterburška balerina s gostovanja u Francuskoj donela tamnoplavi komplet sa svilenim širokim pantalonama. Njene prve vožnje na biciklu u takvom odelu digle su mnogo prašine u javnosti, ali je novina, ipak, prihvaćena mnogo brže nego u evropskim zemljama. Nakon tri godine, sve dame koje su posećivale Moskovsko društvo biciklista-amatera, složno su odlučile da „pedaliraju“ isključivo u „racionalnim odelima“.
Upravo od tog vremena, dakle od otkrivanja „racionalnog odela“ za vožnju bicikla, krenula je moda nošenja pantalona među evropskim i američkim ženama.
Postojao je, doduše, još jedan obavezni detalj damske toalete koji je bacao biciklistkinje u očaj, a to je bio korset. Ne sme se zaboraviti da su praktično sve pristojne devojke u to vreme nosile ove sprave za mučenje.
Kako disati tokom energične vožnje bicikla, kada su grudi i stomak stegnuti žicama? To je postepeno dovelo do toga da dame odustanu od korseta tokom biciklističkih putovanja.
(Sputnjik)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com