Mnogi ljudi imaju nekog takvog u svom životu: kada vas pozove telefonom, komotno možete da ga/je pitate šta mu/joj treba, jer je to jedini razlog zbog kojeg bi vas zvali. Takva osoba može prilično da vas nervira. Pokušajte da se ne nervirate oko takvih i da im ne pružite ništa što zaista ne želite da im pružite.
Recimo, neki dalji rođaci iz unutrašnjosti, ili dalji rođaci vašeg supruga iz unutrašnjosti. Dve decenije ili i duže nije im palo na pamet da vam se jave, kao da su zaboravili da postojite. U redu, nije vam to smetalo, ni vi se njima niste javljali. A onda vam se odjednom jave, ni da vas pitaju kako ste, ni kako su vam deca, ni bilo šta – njihovo dete polazi na fakultet, pa bi jako voleli ako bi ono moglo da živi kod vas, da ne plaća smeštaj. Vi jedva da se sećate tih ljudi, nemate viška stambenog prostora, i sada bi oni da njihovo dete živi kod vas? Otkud im uopšte takva ideja? Ne nude čak ni da vam plate nešto za smeštaj i hranu, ne nude ništa, samo: daj. A ako ih odbijete, zvuče krajnje "kiselo". Postoje i drugačiji primeri, ono što im je zajedničko jeste da bi ta osoba ili osobe samo htele nešto od vas, nikad ni da pitaju kako ste, a kamoli da i oni vama nešto ponude – ako vi od njih nešto zatražite, svim silama se trude da to izbegnu.
Šta s takvima? Ima onih kojima je neprijatno da odbiju, ili se strahovito iznerviraju. Nema razloga ni za osećaj neprijatnosti ni za nerviranje. Ako vam traže neku sitnicu koja vam je usput i za koju nemate ništa protiv da im učinite, koja vam neće biti naporna, i raspoloženi ste da to učinite, može, zašto da ne. A ako vam traže nešto što ne želite da pružite, odbijte. Šta ako prestanu da vam se javljaju zbog toga? Ionako nije da su se inače pretrgli od toga da budu u kontaktu s vama, nije da su se trudili da grade lep odnos s vama, odnos pun uzajamnog davanja i primanja – samo ćete imati "grebatora" manje u životu.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com