Danas nije lako naći nekoga kome je zaista stalo do vas, ko zaista hoće da vas sasluša i da priča s vama, i zato ume još više da zasmeta ako neko iz vašeg okruženja stalno zabada nos u vaše lične stvari, na primer, tako što stalno pita koliko vas je nešto koštalo.
Nema u tim pitanjima, barem koliko vi možete da procenite, nikakve prikrivene zlobe, samo prevelike i loše usmerene radoznalosti. Kako nešto nabavite, tako ta osoba pita koliko ste platili za to (džemper, cipele, kompjuter, uzeli ste veš-mašinu na kredit jer je prethodna „crkla“ i ne može više da se popravi…). Sasvim je normalno da vas za nešto pita koliko je koštalo ako želi da i sama nabavi nešto slično, ili je nedavno imala sličnu nabavku pa pokušava da proceni da li je previše platila, ali konstantno zapitkivanje? To teško da prija, jer je pitanje ipak unekoliko lično, a prija još i manje ako se ta osoba retko ili nikad ne seti da vas pita kako ste, raspita se o zdravlju vaših ukućana ili postavi neko drugo stvarno prijateljsko pitanje.
Kako izaći na kraj s ovakvom vrstom radoznalaca? S onima koji se konstantno raspituju o detaljima o vašem životu koji ih se jednostavno ne tiču? Na pitanje: „Koliko te je koštalo to-i-to?“, možete lako odgovoriti da se ne sećate, i odbiti da dalje pričate na tu temu. Ako nije baš verovatno da se ne sećate (kao kad se radi o krupnijim izdacima, poput veš-mašine), odgovor može da bude: „To je lično pitanje, zašto pitaš?“. Takav odgovor bi iole pristojnoj osobi trebalo da stavi do znanja da se ponaša neučtivo, osim ako nema dobar razlog da pita baš to (na primer, i njoj treba nova veš-mašina), mada je i tada stvar pristojnosti da sama odmah kaže zbog čega postavlja to pitanje.
Ni to nije dovoljno? Tada možete reći da ne odgovarate na toliko lična pitanja. Bez objašnjavanja i pravdanja (nemate za šta da se pravdate). I završite razgovor na tome.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com